Vojvoda Milenko Stojković, edan od najkontroverznijih vođa Prvog srpskog ustanka, osim po junaštu upamćen i kao osnivač prvog srpskog harema koji se nalazio u Poreču, zalivu na putu od Donjeg Milanovca ka Đerdapskoj klisuri. Rođen je 1769. na obali Dunava, u selu Kličevcu, u Požarevačkoj nahiji, od oca Stojka i majke Stevane. Pismenost i umeće terzijskog (krojačkog) zanata stekao u manastiru Nimniku. Kao imućni domaćin postao je vođa ustanika u svojoj nahiji, a kada su u leto 1804. srpske i turske carske vlasti donele odluku da pogube odmetnute beogradske dahije, zbog čijeg zuluma i seče knezova je došlo do narodnog bunta, Stojković je određen da izvrši presudu. Sa grupom od pedesetak momaka otišao je na Adu Kale (ostrvo-grad na Dunavu, potopljeno 1971. prilikom izgradnje HE „Đerdap“) gde su se dahije sklonile, primorao upravnika grada da mu oda kuće u kojima se kriju, a onda ih tokom noći posekao svu četvoricu za šta je bogato nagrađen novcem i skupocenim darovima.
Kada mu je uoči bitke na Ivankovcu 18. avgusta 1805. Hafiz-paša niški poručio da mu se skloni s puta, Milenko mu je odgovorio: “Rđa bio ako ti se uklonio!” Sačekao ga je sa svojim buljubašom (kasnije vojvodom) Petrom Dobrnjcem i do nogu potukao. Kada su 1807. Srbi svom snagom udarili na Turke, Milenko je zauzeo Poreč na Dunavu gde se potom i preselio. Ali ne zbog vojevanja, već zbog sladostrašća.
Pored žive venčane žene neku vrstu harema začeo je još u rodnom Kličevcu, a čim je osvojio tursko utvrđenje u Ramu iz harema komandanta grada zarobio je nekoliko žena i poveo ih sa sobom u Poreč. Konačno popunjavanje harema usledilo je nakon srpskog osvajanja Beograda krajem 1806. godine kada je poginulo mnogo Turaka, a veliki broj Turkinja udovica sa decom, gladne, prosile su po beogradskim trgovima. Bilo ih je toliko, zabeležio je Vuk Karadžić, da se ulicama skoro nije moglo proći od njih. Ustanici nisu mogli da ih zbrinu pa su 1807. odlučili da ih pošalju u Tursku. Ukrcali su ih na dve lađe i poslali Dunavom za Vidin. Kad su lađe prolazile Poreč, vojvoda Milenko ih je zaustavio i lično obavio vizitu. Odabrao je najlepše žene i zadržao ih za sebe, a lađe je pustio da nastave put.
U to vreme u Kličevcu je umrla njegova zakonita žena Milenija (po nekim izvorima – Mileva) sa kojom je imao dva sina i kćer, a Milenko se ponovo oženio Milenom, udovicom krajinskog obor-kneza. Iako je drugoj ženi obećao da će raspustiti harem, obećanje nije ispunio, već je i Milenu poslao u Kličevac, dok je on živeo u Poreču sa desetinama haremskih žena. U knjizi “Ljubavi srpskih vladara i političara” istoričar Radoš Ljušić beleži da je u Stojkovićevom haremu bilo i robinja i slobodnih žena, uglavnom Turkinja, ali i Vlahinja. Iako je kod podređenih izazivao veliko strahopoštovanje, prema ženama je Milenko bio bolećiv. Kada bi se koje zasitio, obično bi je udavao za nekog vojnika ili ih je jednostavno otpuštao i davao im slobodu da idu gde žele. A decu rođenu u haremu, od kojih je nekima i sam bio otac, poklanjao je udatim Srpkinjama koje nisu mogle da imaju poroda.
Na česta putovanja po Negotinskoj krajini obično je sa sobom vodio nekoliko žena koje su ga posluživale pićem, kafom i duvanom, a ponekad je i svojim gostima dozvoljavao da borave sa ženama iz njegovog harema. S obzirom na to da je bio jedan od vođa opozicije protiv vožda Karađorđa, u goste su mu često dolazili istomišljenici. Otuda i pretpostavka da je rudnički vojvoda Milan Obrenović, stariji brat kneza Miloša, upravo u Milenkovom haremu dobio sifilis od čega je i umro krajem 1810. u Bukureštu gde je pokušao da nađe lek.
Vojvoda Milenko Stojković je, navode istorijski izvori, bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu, ima se šta i čuti. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Kao takvome, još dok je bio momak, nije mu odolela jedna mlada Turkinja koja mu je rodila sina, a potom umrla. To dete – koje Milenko nije priznao, već su ga prihvatili njegova sestra i njen muž Ujezin i dali mu ime Đuka Stojković – posle Drugog srpskog ustanka postaje knez knežine Ramske.
Uživajući u porečkim slastima Milenko je vremenom došao u direktan sukob sa Karađorđem koji ga je proterao iz Srbije. Milenko je raspustio harem i u izgnanstvo u Rusiju, koja ga je prihvatila dodelivši mu penziju i čin pukovnika, poveo samo svoju miljenicu – Vlajnu Katinku – sa kojom se kasnije i oženio i dobio sina Iliju. Umro je 1831. u Bahči Saraju, na Krimu, na obali Crnog mora. Njegovo ime nosi jedna ulica u Beogradu i fudbalski klub iz Kličkovca.
Izvor: “Gospodar Milenko Stojković”, Istorijski arhiv Kruševac, 2003. Tomislav M. Simić
Izvor: Opanak/Blic
