Osećaš li radost
sopstvenih mišića,
dok s’ lica stresaš
kiše jesenje…
Čekaš li ,
mali znak proleća,
iz gole zemlje
zumbul da iznikne.
Prepoznaješ li još uvek
pisma
išarana karminom…
Tražiš li radost
u mirnom toku reke.
Pogledaj…
Sunce još uvek sija,
ponire kroz oblake.
Ptica zlatokljuna
lebdi nad poljima.
Zašto,
dubokog čela,
smireno,
u šumski klanac ulaziš…
Pred životom
zatvaraš oko.
Ljiljana Skelić Vemić: Osećaš li radost
Prethodni tekst
Sledeći tekst
Ljiljana Skelić Vemić
Prve misli stavljene na papir, krenule su još u školskim sekcijama i đačkim listovima. Onda je naišao period koji je poeziju potisnuo duboko, gušio je... Nakon duge pauze, razmišljanje se promenilo. Dodir snova i seċanja, samouvereno opet stavlja u stihove. Lepotu jednostavnog kazivanja pretače u poeziju. Od 2015. godine svoju poeziju objavljuje po mnogim zajedničkim zbornicima, a 2018. objavljuje samostalnu zbirku pesama “U domu ljubavi, ni gost, ni udomljenik”. Vlasnik je samostalne radnje i živi u Čačku. Majka je dve odrasle ċerke.
