ČISTAČ
Događaj je izmišljen
I još uvek mislim da je čista šteta što paklenom mašinom ne digoh u vazduh bar deo izabranika Veća dobročinitelja, kojima sam dvadeset i dve godine po klozetima govna otpušavao, i susrećući ih po hodnicima uza zid se predusretljivo lepio, zračeći dostojanstvenom ljubaznošću. A i jeste mi njihova prepotentno usiljena kolegijalnost više i od žene s kojom sam se razveo dozlogrdila – i televizor sam posle crtanih filmova prestao gledati, da mi se ne bi i odonud smešili. Tako sam ostajao sam sa sobom, a izgleda da mi ni to dobra donelo nije…
Ne znam, a razmišljao sam… Izađe tako čovek pred narod, je li, i počne: „Mi ćemo ovako, nećemo onako, i biće tako…“ (Reč Ja uglavnom ne koriste.) Viđao sam pripadnike te bulumente gde stoje i pred skupinom od tek desetak pripadnika narodnih, a i pred ruljom od njih 100 000 i više, bog te tvoj. I govore, govore, kao da su sva znanja ovoga sveta još sa majčinim mlekom posisali (valjda tako i treba da izgleda čovek koji poštuje samog sebe). A čudio sam se i onima što su ih slušali i znanju im aplaudirali; nemoguće je da su svi državno uhlebljenje tražili: ne bi im, ni od koga na silu terani, slike na zidove kačili. – (Zadnjih desetleća, zanemarujući sopstvene interese, za govornicu stupiše i žene.)
Kada je svest moga naroda pronašla sebe, pojavi se i Onaj koga smo kao žedan vodu čekali. Nadahnuti beskompromisnim idealima, zaratismo sa svima s kojima smo mogli. Bilo je to vreme kada se dogodio narod i kada smo sa slikama druga Predsednika svi kucali jednim srcem. I dobismo sve ratove, bar tako obznani tadašnji pionirčić (sada je postao ehe-hej), samo smo tek neke zemlje izgubili, što na sva zvona objaviše oni sa kojima smo se tukli. Posle smo se opametili, dokonavši da mi u stvari tu ništa i nismo krivi, samo smo bili zavedeni. Onoga, koji nas je zajebao, poslasmo na robiju kod onih protiv kojih se borio, gde i precrče, i sahranismo ga u porodičnoj kući, da ne bi skvrnavio zemlju nas koji smo za njega glasali.
Glasao je moj narod za razne i svakojake, umal’ da pobedi i jedan za kojim je ludnica plakala. Ali pobedio je razum, za dlaku, bilo je 51:49, te po međunarodnoj poternici i njega u kazamat otposlasmo, da opravda lude reči svoje i skine ljagu sa nas koji smo ga slušali; neki od onih koji sada vedre i oblače na rastanku su mu plakali na grudima.
Potegli smo i bagere i podigli revoluciju, da demokratiju uspostavimo i koliko–toliko se sa ostatkom sveta povežemo. Jedan nam od vođa nije bio baš načisto šta se to tu zbiva, drugi je terao po svome i u jurišu ka prosperitetu odjurio u legendu, a sa začelja u tom čoporu vukova sve ih je pretrčao jedan muzikant, koji se u banke ušančio, kao da mu je iste tatko iz Vlasotince u nasledstvo ostavio, i više ga iz njih nisu uspeli maknuti.
Te giliptere i zulumćare mase građanstva gledaju mahom na televiziji, gde našminkani i ozbiljno zamišljeni informišu javnost šta će i kako će, uvereni da upravljaju krajnje mudro protokom informacija i da su za to obdareni – nekad se to nazivalo „organizaciona sposobnost“. Ja sam ih viđao svakodnevno, u raspravama oko opštenarodne dobrobiti i raspodele funkcija bez kojih ništa funkcionisalo ne bi, i verovatno bih kraj njih i sam taljigao do penzije, da nije bilo Sivke i nekih koincidencija, u kojima prepoznah Tvoju promisao i zadatak svoj.
Sivku sam pripitomio u svojoj vodinstalaterskoj radionici, u podzemlju kraj kotlarnice, gde sam donosio sledujuće obroke, jer volim da jedem sam. Jednom me je tako, dok sam na stolu spuštene glave dremao, trgnulo šuškanje. Podigao sam glavu i opazio kako se korpica s otpacima u uglu ljulja. Kroz neki dan sam ne mičući se tek otvorio oko i u korpici je pacov (kasnije ću videti da je u pitanju ženka) lizao plastificiranu kartonsku posudu u kojoj sam doneo pire i šniclu. Kada je videla da je gledam, pobegla je niz radijatorske cevi. Vremenom sam ostatke hrane stavljao sve bliže stolu. Čekala me je na vreme. Upoznao njeno potomstvo. Jedna od njih mi je i prva jela iz ruke. Bilo je to pre nekoliko godina. Pripitomio sam ih pedesetak. Mene se ne plaše, ali čim zazvoni telefon ili se otvore vrata razbeže se na sve četiri strane.
Prvu promisao Tvoga plana, još nejasnu, sagledao sam u blesku dok su dve matrone, širokoguza i ćuftasta, razgledale fotografiju uvaženog narodnog predstavnika gde se slavodobitno osmehuje s nogom na telu ubijenog srndaća: „Kako samo mogu da ubijaju tako plemenite životinje?“ zborile su. Iste sam nešto kasnije video u restoranu Doma gde oblaporno tamane cepanice roštilja – „Ala sam se nakrkala, ću puknem“, dahtala je ćuftasta – i sve mi se čini da su gospođe mislile da vešalice i šnicle rastu na drveću, što me, sudeći po njihovim zakonima, ne bi začudilo.
Valjda sam tu negde te miljenike Naroda, Zemlje i Neba i počeo posmatrati kroz gomile isporučenog mesa naslagane u kuhinji, upoređujući zelenkasto podmukli sjaj njihovih očiju s beskrajnim prostranstvima u beonjačama junice i razmišljajući kojom je to računicom naša vrsta zaključila da životinje nemaju dušu.
Nekad je rob beskrajnim hodanjem uokrug okretao kamen za mlevenje žita, okovan, sapet, s alkom na vratu zategnutom nasuprot vitlu da ne bi laptao brašno. Sveukupna bol sveta ostala je ista: užas se premestio na prenatrpane farme i u unezverene zakrvavljene oči životinja pred klanje. Shvatio sam da se Tvoja dobrota sa time ne miri i uvideo svoje pozvanje.
Odoka razmotrivši statističke podatke o platežnoj sposobnosti pojedinaca i njihovom parčetu kolača pri razdeobi viška vrednosti iliti nacionalnog dohotka, postade mi očigledno da bi se samo nestankom činovnika i raznih dušebrižnika zaduženih da sve bude po propisu i u redu, i njihovih samoživih i bezdušnih nalogodavaca, pomor stočnog fonda umanjio za 70%. A onda sam, kao Tvoj znak, pretprošle godine doživeo incident.
Nije on bio toliko visok, ali je bio širok kao dva čoveka i debeo, i za sobom je ostavljao sedam kila prerađenog materijala. Tri puta sam zbog njega morao pod da razbijam kako bih cev otpušio. Zato sam i otišao u hodnik čim sam ga video da u WC ide. Jer obično se okrenu da vide rezultat svog rada, puste jednom vodu, a gde će i kako taj rezultat nadalje da ode baš ih briga. Kao i obično, ispraznio je kazanče s tri litre vode samo jednom i izašao. Prilepio sam se uza zid, ali me je zakačio:
– De, bre, mrdni malo, seronjo, vidiš da žurim – zakopčavao je držače pantalona na mešini.
E tada mi je sinulo da, umesto što im govna otpušujem, sama govna sa licina zemlje očistim. I razradih plan dostojan Pere Kojota.
Pošto sam znao da se toj bandi suvozemnim putem ni tenkovima ne može prići, jer ih država čuva kao oči u glavi, a avijatičarstvo nisam poznavao – jednom, dok sam sa Žućkom, uličnim kerom i jedinom osobom koju sam voleo, šetao kraj Save iznad razočaranih pecaroša, čuh jednoga od njih:
– Ama ima ribe, ljudi moji, ali ni da pipne, samo joj dinamitom možemo dohakati.
Tako je krenulo…
Izučio spravljanje baruta. Počeo kod kuće da uzgajam golubove zarad nitrata. Osmislio valjke. Topio plastiku. Proizvedeni eksploziv unosio u flašici „briona“ i lepio po pacovima znajući da će ga po podzemnim hodnicima češanjem rasejati. Pomislio da i golubove izdresiram, pa da im pod pendžere dinamit stavljaju, ali sam odustao zbog otvorenog prostora. Za 666 dana uštedeo pri odmašćivanju 30 litara trebovanog benzina…
Uzeo u obzir mogućnost naopakih stranputica i zamislio se nad Žućkovom sudbinom. Pošto nije imalo smisla da mu testamentom ostavljam kuću, pozvao Lejlu. Imala je neozbiljnu dobrotu u sebi i nije mi uvek naplaćivala. Kod advokata joj saznadoh pravo ime i ostavih joj Žućka u amanet.
Na dan od nacionalnog interesa, kada su se ista gamad i ljigavci, pozicija i opozicija, preglasavali i kada je „tesna većina“ odlučivala na čiju stranu će da prevagne i ko će koga da zajebe, bili su svi prisutni i sve je bilo spremno. U kotlarnici ispustio iz grejanja vodu; odšrafio čvorište kod mene u radionici da bih u njega upumpao benzin. Pomilovao pacove i Sivku zakopčao u džep košulje da bi na nekom drugom, boljem mestu mogla da produži vrstu. Na dno sveće privezao štapin i skratio je na dužinu sagorevanja potrebnu da izađem na ulicu. Crevo od kompresora gurnuo u čvorište, upalio sveću i otvorio kantu s benzinom….
Ne znam kako je Žućko pobegao od Lejle, ali bih voleo da znam kako se provukao kroz onoliko obezbeđenje, što bi pomoglo mojim kasnijim, uspešnijim sledbenicima. Otkačio je šapom kvaku od vrata radionice i skočio mi na grudi. Sveća je pala u benzin…
I leteli smo Žućko, Sivka i ja u vazduh, odvajajući se od zemnih ostataka, i evo nas Tu, uskraćeni za blagodat nepostojanja, pa nas Ti sudi i osudi zbog nesnalaženja mojega, u svetu kojeg Si stvorio.
