ZORAN SPASOJEVIĆ
JE LI NEKO OD VAS VIDEO AŽDAHU
– Ko, je l’ ja?
– Video sam kako po sobi promiču neke senke, a iza njih se džilitaju nekakve aždahe, zelene kao trava, s grdnim otvorenim čeljustima.
– Ono što je proždrljivo i grabljivo? Ono što mori svet? Eno ti je Amerika tamo!
– Nego šta sam! Eno ih, vrebaju sa druge strane malih rupa u bankama, opštinama i ostalim birokratskim mestima. Te drljave šalteruše imaju neprekidnu osmočasovnu pauzu. Kad priđeš rupici odbruse ti: Vrati se u red, sad je pauza.
– Viđao sam ih u Černobilju, imaju i po sedam glava.
– Šta vid’o? Imam je u stomaku. Krenuo sam kući s posla. Na pola puta aždaha mi se razbudila. Svratih u restoran da je umirim. Naručio sam pečeni pileći file u lepinji sa kupus salatom i malo tartara, računam jedno 900 kcal. Međutim aždaha ne miruje. I šta ću, smadrljah još jednu lepinju i ubih dva “jelena” i namakoh još 553 kcal. Ukupno 2353 kcal.
– Kupio sam juče jednu domaću aždahu. Šesto evra za zver na drumu. Troši samo pet litara supera.
– Sreo sam jednu ispred kineske radnje. Utrčao sam, kupio mač i odmah potrčao da je roknem. Udarim je u glavu, ali mač se polomi. Prokleti Kinezi! Jebi ga, aždaha me ujede.
– Ma, imam jednu. Veliku plavogrivu aždahu ogromnih usta: prži sve oko sebe neviđenom žestinom. Nervira me kako se ponaša, kako razmišlja, a najviše kako me tlači… Ali sam i dalje lud za njom.
– Jesi li ti slep? Pa aždahe su svuda oko nas. Pogledaj! Aždahe što jedu naše princeze i naše ideale, našu decu i nas same. Nemilosrdne, zahuktale aždahe obučene u svilene kravate, lister odela i do idiotluka uglancane cipele iz Italije. Na TV-u kažu da su to zakonite aždahe.
– Pipni me ovde. Imam jednu aždahu u gaćama. Moja žena je obožava i priča svima
naokolo da je to njen veliki srpski zmaj.
– Ma pusti pijanduru. Nema više aždaha na ovom svetu. Ser Žile* ih je sve pobio.
– Ha, ha, ha. Nemaš ti pojma. Čak Noris je to bio, seronjo.
