NENAD ŽIVKOVIĆ
SREĆA
Idem po tvrdom kamenju, dobro opremljen, naoružan tehnički i
ideološki, idem da branim…
Ovde sam nekada lumpovao sa društvom. Od koga da branim? Od okupatora!? – Pa ja sam za njih okupator, agresor… i šta ono beše još? – Pa lepo! Sad dva okupatora idu da brane jednu te istu teritoriju. More da im mater… Čekaj, stani! A šta ako taj u koga budem pucao nije…? Tu nešto nije u redu. A zna li onaj tamo šta sam po nacionalnosti? Zna, đavola! K’o i ja što znam o njemu. Pedeset godina te niko ne pita ni ko si, ni šta si, a onda: šlem, ranac, puška u ruke i – cepaj burazeru!
Uhvatili smo dezertera. Javim se dobrovoljno za streljački stroj. Pitao me komandir zašto se ja javljam.
– Kako, zašto? – zabezeknem se. – Pa ja sam mu najbolji prijatelj! Znamo se još iz školskih dana!
– A, tako! E, onda u redu. Može, zašto da ne!
‘Ajde, fala bogu da jednom vidim u koga pucam. Do sada sam sve puc’o u prazno. Ne znam ni u koga, ni zašto. Ovde je bar sve jasno. Imam metu, imam razlog, sve čisto k’o suza. Moj prijatelj se neće uvrediti. Pa Srbi smo, majku mu! I on bi za mene to isto učinio! Ili ja za njega, ne znam tačno ko tu kome čini, ali nije bitno.
Roditeljima smo javili da je hrabro poginuo na frontu. Majka cvili, otac ponosan. I ja sam ponosan na svog najboljeg druga. Kako je malo potrebno da čovek bude srećan.