Ne može se bol podeliti. Uobliči je vreme, proteraju novi dani, sabije je život u mišju rupu. I sam je guraš i gaziš, ali to je ono što je samo, i za vazda tvoje.
Bude tu nekih ljudi koji bi da ti pomognu, da te uteše. Bude neko vreme. I ti malo skreneš misli, malo dublje potisneš tu guku što te davi, ali nema tu deobe. Ona ostane u tebi.
Tu ona, nekad raste, nekad čili. Izviruje iz tvog pulsa, iz jesenje magle, iz prazničnih mirisa. Ona je jedino na čemu ti drugi nikad neće pozavideti, nikad je neće poželeti za sebe.
Bol te i ubije i vaskrsne. Osakati te i nauči. Bez nje si kao bez kičme, ali sa njom si slomljenih krila.
Bol je đavolja rabota, kao reč ima dva roda, kao osećaj nema ni roda ni poroda.
Ne može se bol podeliti.
