Izvršni izdavač Sabranih dela Pauna Petronijević (1936-1962), Izdavačka radionica „SVITAK“ iz Požege, priprema novu knjigu pesama posvećenih ovom piscu. Pozivaju se pesnici koji imaju takve pesme da ih dostave izdavaču na imeil adresu: milijandikadespotovic@gmail.com.
A, evo šta je o prvoj knjizi, „Izvedrice“, zapisala književnica Verica Tadić:
Verica Tadić
PESNIČKA ŠTAFETA SA
VANVREMENIM ORNAMENTIMA
(Izvedrice – Pesnički odzivi Paunu Pertonijeviću)
U recenziji za knjigu Izvedrice,1 koja je svojevrsni pesnički manifest pesnika koji svoje pesme posvećuju Paunu Petronijeviću, Milijan Despotović, i sam začuđen neprekidnim dijalogom između Pauna onostranog i brojnih pesnika ovdašnjih, ističe kako njegova poezija, permanentno vrši uticaj na pesnike svih generacija.
Odziv Paunu i odziv njegovoj poeziji to bi, u najkraćem, mogao biti sažetak ove knjige, koju je za štampu priredio Goran M. Despotović. Ili Posvećenice boniku srpskog stvaralaštva, kako je svoj prolog naslovio Milijan Despotović.2
A šta su u stvari Izvedrice u naslovu ove knjige? To je omaž pesniku koji je „želje i nadanja“ (is)kazivao „u izvedricama dugog bolovanja“ .
Kada je bolest od pesnika iscrpela sve drhtaje, svaki užas i bol, ljudski život se premetnuo u pesmu. Paun Petronijević i sam je postao pesma koju dopevavaju nova pokolenja. Postao je ona Mala ptica, o kojoj je s mnogo nežnosti pevao, ptica koja sad kruži od pesnika do pesnika.
A ptica je njemu – „Grudobolnom Orfeju“ , zatočenom u kavezu „žute gošće“ , bila sve: ljubav, sloboda, let do zvezda, lepršaj duhovnih krila, put u galaksiju poezije.
U pesmi Zagrcnuto slovo, iz koje je iznedren i naslov ove dragocene knjige, Milenko Hercog to nedvosmisleno potvrđuje: „Sada tvojim tragom – zvezde padalice, / uznose se nebu pesnici i ptice“.
Ulogu poezije u ljudskom društvu Milijan Despotović tumači i ovako: „I nauka i svevišnji, poeziji priznaju put ka potpunom produhovljenju“. I dodaje: „Izašav na ’teme uma’ poezija je ispravila sve pogreške nespornih stvoritelja, postala je lek neraspoloženih, oslobodila nas iluzije i taština.“
A pesnici posvetari otkrili su kako se iz Ničeovske napetosti intelekta rađaju oplemenjeni ornamenti svetlosti, a bolest u kojoj se pesma začela i kroz um i srce ovaloplotila samo je, tamna strana ogledala koja daje veću dubinu i odraz treptajima svetla i senki na frontalnom anfasu ljudskog života. I pokazuje kako iz bola sada sve svetli moćno i plemenito.
A ko bi, sem poezije, mogao razumeti onaj ’san bez bola’ koji se suprostavlja fizičkom bolu.
Kako poezija vrši promene u nama, možda najbolje pokazuje primer da se Poseta devojaka u Četvrtak u bolnici, iz vremena bolesti, premestila u vreme odlaska u biblioteke, jer Paunovo ime je, već odavno, postalo poezija.
Milijan Despotović, i sam pesnik duboke kontemplativne i lirsko-filozofske provijencije, preduboko i svečulno proživljavajući to novoosećano stanje pesnikovog drugog života, kroz njegovu liričnu retoričnost i kroz novi život pesnika u višim sferama duhovnosti izvodi i ovaj zaključak: „Kada nekome posvećujemo pesmu govorimo njegovom mišlju koja se u nama zadržala – oslobađamo je potpuno.“
Ističući bitnost razlike između religije i poezije, dakle dve vrste vêra, u kojima se traže putevi ljudskog vaskrsavanja i trajanja Despotović naglašava koliko ta dva dinstiktivna, ali u srži istorodna pojavna oblika, ili da kažemo, možda tačnije, dva stanja, jer se i kod religioznog i kod pesničkog zanosa sve kristališe u osećaj uzvišenosti, u kome smo u nekom smislu, u oba slučaja na različit način, u meditativnom transu. Čovek postaje medij kroz koji teče taj meditativno uzvišeni trenutak zanosa i inspiracije. I sama inspiracija je, zapravo to: meditativni trans. Zar se i Tvorac, Bog, ili kako god Svestvoritelja zvali, preko svojih izaslanika – anđela, 4 muzikom poezije, ljudskom rodu ne obraća?
„Nasuprot religiji kod koje je skrivenost kao eshatološko stanje, pesničko stanje je pojavljivanje, puna otvorenost“ – konstatuje Milijan. A ta otvorenost iznedrava izvedrice koje pojave, ma kako bolne i neprihvatljive bile, ostavljaju iza sebe, a svetlo bića i svetlo poezije šire ispred sebe. Tako se i Paun kroz izvedrice bola, ili izvedrice u bolu, bez ostatka oslobađao pojava i težio ka bivstvu. Stvarao sebi mostove preko kojih će iz biološkog života preći u život poezije. I, na kraju, i sam postati poezija na čijim se vrelima pričešćuju nove generacije.
U Izvedicama je osamdeset osam pesnika ispisalo svoje posvete Paunu. U novoj knjizi će ih biti možda i više, što će značiti da će pesnička štafeta sa ornamentima oplemenjene svetlosti i porukama sveljubavi nastaviti svoj put. Ako tome dodamo da će u ediciji Sabrana dela Pauna Petronijevića 3 biti objavljena i knjiga osvrta, prikaza i eseja posvećena stvaralaštvu ovog poete čiji se lirski glas i odjek umnožava i pleni čednošću dečje duše, to je više nego dovoljan razlog za temeljno iščitavanje Paunove literature, koja, zasigurno, vrši duboke promene u našoj svesti.
Pomenimo opet veliku zaslugu Milijana Despotovića, bez čijeg gotovo pobožnog odnosa prema Paunovoj ljudskoj i poetskoj veličini i duboke, dugogodišnje posvećenosti i uronjenosti u obiman književni opus, verujem da bi malo nas dovoljno znalo o Paunovom stvaralaštvu. A još manje o njegovom nadljudskom iskoraku iz sivih dana, bolno proživljene mladosti, u vedrinu poetske sublimacije zapamćenih i sanjanih svetova.
Zadivljujući je opus Pauna Petronijevića, ako se ima u vidu da je, u vrlo kratkom periodu, ovaj prenaglašeno osećajni mladić i lirik paučinaste tananosti ispleo mrežu od najsenzibilinijih poetskih niti, sa širokim rasponom i dosegom, utkavši u nju svoje iskustvo ovoplanetarnih godina. Dodamo li tome i saznanje da je, ovaj pesnik najnežnijeg senzibiliteta, gotovu celu mladost proveo po bolnicama, onda se, zaista, prema njegovom delu mora imati veliki respekt i veliko poštovanje.
Ako sve ima svoj početak i kraj, a kraj novi početak u nekom ozvezadanom titraju, gde Relja Lukić prepoznaje Paunovo prisustvo, onda su ovom tvrdnjom iskazane dve nepobitne istine. Prva je u tome da su kraj i početak u neprekidnom dijalogu, u kojem je život krug koji te dve tačke opisuju i determinišu. Druga istina se obznanjuje kroz činjenicu da izvesni životi, osim te jedne kružnice imaju i nove početke, posle kraja, i tim novim počecima započinju opisivanje nove kružnice i nizove koncentričnih krugova. Što će reći da se naše trajanje ne meri samo godinama i fizičkom trošnošću, nego mnogo više onim što smo dali. Mnogi prožive ceo ljudski vek, a da iza sebe ne ostave nijedan svetao trag.
Sa Paunom je kosmička matematika uspešno rešila jednačinu sa dva života, u kojoj je prevagu odnelo ono rešenje koje nudi beskonačno mnogo, tj. stalno prisutan duhovni život, pretočen u poetsku formulu i sliku.
A kad pesnik postane poezija, ili da kažemo preciznije, prelije se u poeziju, onda mu je trajanje zagarantovano. Tada pesnik i kroz zvezde može da zasija i budući da je i sam poezija postao, da nam osvetljava puteve ka ozvezdanim trenucima.
I Katarina Đukić iz tih prostora Pauna priziva i kao da s njim razgovore vodi, stihom mu se obraća: „Duh tvoj mlečnom stazom hodi.“
Radmilo Mićković Paunove poruke u pesmama kao zavet razume i čita: „Pevajte mi cvrkut slavuja i laste.“ A toliko toga u životu ima o čemu se pevati može. Život i jeste refren jedne beskrajne pesme, koji se stalno menja i dopisuje, ali govori o istom: o ljubavi, patnji, usponu i padu, o svekolikim lepotama i preobražajima čoveka i prirode. O uzbudljivoj avanturi življenja i trajanja.
Zato u nama „Paun se budi/ kao prolećni dan“ koji dolazi posle dugih zima studenog zaborava. A vaskrsava ga, kako u svojoj pesmi naglašava Vlasta Mladenović, drugi pesnik. Ovog puta Milijan Despotović, koji je priredio i za štampu pripremio Sabrana dela Pauna Petronijevića.
Suština života i jeste u tome da jedni u drugima vaskrsavamo ili umiremo. Kad se čovek u čoveku uzvisi sve se oplemeni i taj nektar plemenitosti kroz Svemir se širi i novim energijama Svemir uvećava i oživotvoruje.
________________
1) Izvedrice – Goran M. Despotović, Pesnički odzivi Paunu Petronijeviću. Knjigu su objavili: Svitak, Požega, Udruženje književnika Srbije, Književna zajednica za zlatiborski okrug, Užice i Narodna biblioteka Požega.
2) Valja, na ovom mestu, zadržati pažnju na svemu onome što je Milijan Despotović uradio da bi Paunove knjige bile štampale i da bi za njih saznala šira javnost. Pre svega, obiman i iscrpljujući rad na prikupljanju građe, a potom, i ustanovljenje nagrade Paun Petronijević. Tu su i brojni kontakti i prepiska sa pesnicima širom Srbije, koji se nastavljaju i šire kako bi se Paunova poezija više i bolje osvetlila.
3) Put ka Paunu Petronijeviću i njegovom stvaralaštvu, svojevremeno su otvorili Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić, Radomir Andrić i Vesna Parun, a evo preko Milijanovog svestranog angžmana, da se taj put nastavi i proširi, tim putem hodaju mnogi pesnici, i kako se čini, hodaće još mnogi. U ediciji Sabrana dela Pauna Petronijevića, izašlo je osam knjiga, u pripremi za štampu su još dve knjige poezije i proze Pauna Petronijevića, kao i knjiga eseja, osvrta i prikaza raznih autora koji su tumačili književni opus, pesnika čiji se životni put završio u dvadesetšestoj godini.
Objavljena je i jedna knjiga van te edicije, a to je: Prebelo jedro (izbor poezije Pauna Petronijevića povodom 70 godina od njegovog rođenja, 2006, izbor Milijan Despotović)
Prva objavljena knjiga Pauna Petronijevića je: Pastir traži dno neba. Objavili su je njegovi prijatelji Milan i Milojko Đoković (uz izbor Dobrice Erića), 1962.
Posthumno su još objavljene knjige: Dobro leto, 1974, Veliko jutro (haiku, izbor Milijan Despotović), 1987, Krv peteljke (haiku) 1993, Glasom bistre vode 1993.
Paun je dobitnik“Zmajeve nagrade“ za poeziju (1954. i 955). Njegova poezija prevođena je na italijanski, španski, ruski i francuski jezik.
4) Veoma je zanimljiva uloga anđela u sve tri monoteističke religije (judeizam, hrišćanstvo i islam). U, prebogatoj, judeističkoj tradiciji, u mnoštvu uloga, koje ovi bestelesni, zaštitnici ljudskih života imaju, postoje i dva anđela koja bi mogla biti zaštitni znak religiozno i poetski uznesenih ljudskih duša, a to su: Metatron – anđeo misli i svetla i Fanuel – anđeo zlatne svetlosti i nade. Oni mi se, nekako, čine sasvim prihvatljivim za pratioce ove naše pesničke štafete, bez obzira kojoj religiji pripadaju, ili upravo zato što takvi anđeli, različito imenovani, postoje u sve tri monoteističke religije.
