Odvojih stope od oblaka
mučena radoznalošću,
samosvešću,
novim dokazom postojanja.
Moj vibrirajući dah oduzima tvoj –
živa sam.
Ako sve postane nepomično,
stvoriću vibracije staklene,
uz miris Mediterana i cimeta,
uz pesak – vetrov pratilac,
romorne talase…
jos nesigurna.
Možda si ti izramljena ruka što prsa probija,
čisti memljive hodnike,
pored srca praznikuje,
oplemenjen iskustvom
u večeri kasnog leta –
bez mog vetra.
