On svaki dan iznova doživljava raj – Boban Popović, brodar na najlepšem mestu na Dunavu

Ovo bi mogla da bude sasvim obična priča o dvoje ljudi koji su izveli decu na put i udomili ih i onda, kako to obično biva, ispratili ih da sami grade svoje živote, a onda završili radni vek i nastavili da žive solidno, zahvaljujući penzijama koje su stekli radeći u dobrim firmama.  Bila bi to svakako lepa priča, sa mnogo divnih detalja, svedočanstava lepote predela koji ih okružuju… idilične slike mira u kojem zasluženo uživaju i toga kako… zemaljski dani, ničim ometani, mada tako jedinstveno lepi i u lepom okruženju, neumitno ističu kroz sve one zrele godine lišene uzbuđenja, strasti, neizvesnosti… jednolično i bezobrazno predodređeni da vode ka neumitnom kraju, jednoga dana kada mu bude vreme. I koji upravo ta penzija može da podstakne, ubrza, pa i da ga prizove, taj kraj,  onda kada mu još vreme nije (bar kako tvrde lekari kada preporučuju aktivnost posle penzionisanja).

 Umesto toga, ovo je priča o tome kako život još može da bude uzbudljiv, obojen duhom aktivnosti i preduzimljivosti, a ne statičnosti koju samodovoljnost i mirenje sa činjenicama starosti može da donese. Optimistična priča o potrebi da se bude aktivan čak i onda kada se to uopšte ne mora. Da se stvara u meri ne samo trenutnih, nego i nekih budućih mogućnosti i da se onoj deci, davno otišloj iz porodičnog gnezda, stvori ne samo osnova za novi početak, već i ličnim primerom pokaže da se može. I šta se sve može.

Slobodana – Bobana Popovića sam upoznala bukvalno na deset koraka od njegovog čamca ukotvljenog nedaleko od Donjeg Milanovca. Jedinog čamca na našoj obali Dunava, koji vozi turiste u obilazak lepota koje ova reka u ovom delu i njene obale kriju. Bio je naš domaćin: vozar, vodič, konobar i „informator“ tokom predivna dva sata vožnje odatle do Trajanove table i nazad.

 KAKO JE SVE POČELO

„Želeli smo, supruga  Slavica i ja,  da iskoristimo baš tu činjenicu da smo u prelepom kraju i da se to ljudima već na prvi pogled dopada i da ih osvaja. Deca su odrasla i otišla su od kuće, a imali smo i višak stambenog prostora. I ujedno smo, još radeći, stvarali odstupnicu za vreme kada budemo u penziji, kako bismo mogli da se nečim bavimo. Počeli smo polako, oslanjajući se samo na sopstvene mogućnosti. Bilo je tu i kratkoročnih kredita, dozvoljenih pozajmica, nasledstva, pozajmica od prijatelja… Uštediš, pozajmiš, zadužiš se… uložiš… opet nešto uštediš, nešto zaradiš… pa vratiš. I opet to isto, iznova. „

Prvi gosti u apartmanu koji je opremljen za izdavanje su bili radnici koji su montirali  centralu jednog mobilnog operatera, a sa zvaničnim bavljenjem turizmom krenulo je onda kada su uključili posrednike u dovođenje gostiju. Danas imaju goste iz svih delova sveta, mahom strance. Od Novog Zelanda pa sve do Kanade.

GIZ je nemačka vladina organizacija za međunarodnu tehničku saradnju, posredstvom koje je grupa nemačkih i domaćih blogera upoznala Popovića i ovu prelepu  dunavsku deonicu. Inače podržava evrointegracije Srbije kroz projekte pomoći preduzetništvu, materijalne i savetodavne, a o tome sam detajnije pisala ovde i malo ovde.

„Kontakt sa GIZ-om smo ostvarili preko Turističke organizacije Donji Milanovac i organizovanih radionica koje su nam bile prvi koraci u turizmu. Pomoć GIZ-a se ogledala u  pružanju osnovnih saznanja iz oblasti turizma: kako odraditi posao i šta ponuditi gostu da bude zadovoljan.Unapredili smo poslovanje, postigli veći broj  i to  gostiju sve zadovoljnijih  i ostvarili veći prihod. Poslovanje se promenilo na bolje, a naš pogled na turizam je ostao isti: smatramo da je to večita borba i da  je gost uvek na prvom mestu i uvek  u pravu. “

“Naš život se promenio toliko, što smo uspeli da ostvarimo i prihod van penzija, što podrazumeva  i nove mogućnosti za dalje unapređenje poslovanja. I naravno, mnogo više rada. Upravo kroz pomenute obuke na radionicama došli smo do ideje kako bi bilo lepo dodati još neku ponudu uz smeštaj, zahvaljujući čemu bi se i naši gosti duže zadržavali.

Pomislili smo da je šteta što niko ne pokazuje gostima ovaj najlepši deo Dunava sa vode,  odakle se on tek vidi u punom sjaju. Iskoristili smo prodaju nasledstva, usteđevinu i dozvoljena  prekoračenja na tekućim računima i kupili smo čamac, preuredili ga i registrovali za prevoz putnika. Onda smo izradili sajt i flajere koje smo delili gostima, ali  i na sajmovima turizma i preko Turističke organizacije.”

 Time je zaokružen čitav ciklus: gosti koriste apartman, a onda čamcem prokrstare ovim delom Dunava. Pa se vrate naredne godine. Neki, rezervišući smeštaj godinu dana unapred. Neki, animirajući i svoje prijatelje.

“Zaradi se, dovoljno za nova ulaganja u renoviranje, sređivanje apartmana, dopunjavanje sadržaja, ali ostane nešto i za sopstvene potrebe. Da se, makar, ono godinama izdvajano i ulagano, nadoknadi.”

 Dok smo se  lagano vozili našom stranom Dunava, rumunskom stranom su bukvalno proletali moderni skupoceni čamci kojima su rumunski brodari vozili svoje goste na istu odrednicu: Trajanovu tablu. Koliko su u toj brzini mogli i da uživaju, ne znamo, ali nas je porazila informacija o uslovima poslovanja na onoj i na našoj strani. Rumun uveze čamac, plati dažbine tom prilikom i- miran je sledećih pet godina. Srbin koji kupi čamac, plati takođe sve dažbine, a onda… svake godine iznova, sve namete i dažbine (sem carine). 

Valjda je i zato odnos prevoznika jedan prema stotinu. Na našu štetu, dabome.

“Ne bih upoređivao poslovanje u Srbiji sa poslovanjem u Rumuniji, koja pripada Evropskoj Uniji. Naravno da su oni u prednosti sa svim donacijam i sredstvima EU, koja su dobili bespovratno pa im je bilo mnogo lakše da za kraće vreme postignu više i ostvare daleko bolje rezultate. Pogledajte samo njihovu obalu: tamo ničega nije bilo, a sada je sve prepuno kafana i hotela. Mi smo, inače,  prošle godine konkurisali kod Fonda za razvoj i međunarodnih fondova za prekograničnu saradnju, za sredstva za kupovinu drugog boljeg i bržeg čamca, ali nažalost nismo prošli. Pokušaćemo ponovo ove godine, u želji da proširimo ovaj posao za koji verujemo da je izuzetno perspektivan.”

“Pojedinac ne može sam, bez pomoći države i stručnog  kadra da osmisli i utemelji sve ove vrste turizma u istočnoj Srbiji, a ima ih baš dosta. Ovde postoje veoma lepi vidikovci, postoje polusrušene vodenice, zapuštena rimska vojna utvrđenja, neprohodan Rimski put za Brzu Palanku (Egeta), Porečki zaliv kao najveće stanište ptica stanarica, ispiranje zlata, čuvena vlaška magija, planinarenje i još dosta toga, a za sve to postoji interesovanje i specifična kategorija potencijalnih gostiju za svaki segment te moguće ponude… Nekima od  gostiju se Donji Milanovac toliko dopao da su kupili imanja ili kuće pa često  dolaze u naš grad. Mi smo već u nekim godinama, ali i dalje imamo planove.Voleli bi smo da proširimo smeštajne kapacitete, da imamo brži i jači čamac za veći broj osoba, da pomognemo u razvijanju sportova na vodi kojih ovde nema i da naš gradić postane najpoznatije turističko mesto Srbije. Samim tim  i da se mladi vrate i da ovde osnuju svoje porodice.”

 Ne krije Popović ni to da je iza težnje za proširenjem kapaciteta, kupovinu još jednog čamca i time i za unapređenjem  ponude,  sadržana još jedna  velika, ogromna želja. I najveći san: da se bar jedno od njihove dece (Aleksandar sa suprugom Anom i decom Katarinom i Sarom živi u Njujorku, a Aleksandra sa suprugom Aleksandrom i decom Vukom i Tarom u Beogradu) jednoga dana vrati i nastavi da razvija posao. Na osnovama koje su njihovi roditelji postavili samo sa  svojih 20 prstiju, ali i sa velikom ljubavlju  i predanošću. Što je, valjda,  najveći argument da se i u Srbiji – može (pa bi iza ovoga može moglo  da stane i: početi i ne posustati, opstati, napredovati, solidno živeti, bivati preduzetnikom, razvijati posao… uspeti).

Kako je Marko Cvetković doživeo istu ovu „priču“ možete pročitati ovde.

Sa nama je u lepotama dunavske ture uživao i Danilo Ćurčić, čije impresije očekujemo.

Popoviće možete pronaći ovako:

Starine Novaka 12