Zanimanja su živi organizmi – jedna umiru, druga se rađaju, a treća evoluiraju s vremenom. Za neka od njih su pre 20-ak godina ljudi potezali veze preko strine ujakovog komšije, danonoćno bubali samo da upišete faks koji će vas dovesti do te profesije, zamišljali sebe kako sa aktn tašnom ili u uskom kostimu žarite i palite hodnicima firme – a sada njihovi potomci od istih beže kao đavo od krsta.
Ovo su samo neka od zanimanja koja su se iz korena promenila, ali su najupečatljivija.
Učitelj/ica
Većina devojčica odrastala je zadivljeno gledajući svoju učiteljicu i maštajući da će i ona jednog dana, baš kao i njena Dragica/Zora/Mira prenositi znanje deci i učiti ih kako da budu dobri drugari, pametni đaci i marljivi ljudi.
Ovo zanimanje je nekada bilo jedno od najprestižnijih na tržištu rada. Nikada prosvetari nisu bilo mnogo plaćeni, ali su zato bili izuzetno poštovani. U selu ili manjem mestu – učitelj je bio najpametniji čovek, pitali su ga za sve, od toga kako se kiseli kupus do odnosa u Hladnom ratu. Đaci su ih obožavali i gotovo bespogovorno slušali, dok su roditelji cenili ljude koji njihovoj deci prenose znaje.
Danas se situacija okrenula za 180 stepeni. I učitelji su postali sunđeri koje svako može da baca kako želi i natapa pogrdnim rečima.
– Sistem nas je pretvorio u administrativne radnike, a pojedini roditelji u osobe, na koje mogu da se izviču kada im nije dan. Deci više ne možemo ništa da kažemo, čak ni da se očešljaju kada dođu u školu, a oni ne biraju reči kojima nam se obraćaju. Osam sati rada u školi nastavlja se kada dođemo kući, jer treba popuniti te silne tabele i formulare, ko je je izmislio neko ko nikada nije kročio u školu – samo su neki od komentara potlačenih i obespravljenih učitelja, koji se mogu naći na društvenim mrežama.
Od starijih kolega nisu samo manje poštovani, već neretko i bolje obrazovani. Viša pedagoška za njih nije opcija – moraju da završe osnovne studije, pa onda i master, ali znanje koje imaju neretko su onemogućeni da prenesu.
Promene koje je pretrpela ova profesija osetile su se i na prijemnim ispitima, te se tako na Pedagoškom fakultetu u Vranju lane prijavilo najmanje brucoša od osnivanja – njih 67 na 260 mesta. Pretprošle godine na Univerzitetu u Beogradu samo je 77 budućih studenata videlo sebe u učionici nižih razreda, a moglo je barem 235.
Sekretarica
Sekretarica je nekada bila supruga, mama i prvi savetnik direktora. Ko je bio dobar sa njom, imao je otvorena vrata cele firme. Mobilnih telefona nije bilo, te su sekretarice bile jedini telefonski put do direktora ili upravnika. Prve su znale da koriste pisaću mašinu, a onda i kompjuter. Uvek sređene i našminkane, oni su bile lice firme, te se u njihovim fiokama množilo više pića i bombonjera nego u sobi za babice. Neretko su sa te pozicije odlazile na neke bolje.
Do direktora se više ne dolazi preko žene koja sedi ispred njegove kancelarije, već preko one ili onog koji sedi u kancelariji prekoputa njegove – njegovog veličanstva PR-a. PR-ovi su postali novi šminkeri lica firme i od sekretarica “oduzeli” i lepu odeću, i sitne poklone, i firmina kola da ih s vremena na vreme odvezu na neki ručak. Sekretarica je u međuvremenu postala – potrčko. Ona je neko ko nosi papire iz jedne u drugu kancelariju na pečatiranje ili donosi kafu, ako je kafe-kuvarica previše zauzeta. Sav posao firme i dalje ide preko njenih leđa i današnje sekretarice verovatno imaju i više posla nego njihove starije koleginice, ali i mnogo manje beneficija.
Bankar
Biti bankar je značilo biti na samom izvoru moći – cenilo se to što rukuješ tuđim novcem, za šta su potrebni ogromna odgovornst, znanje i besprekorna etička regulativa. Bankari su bili dobro plaćeni i uvek lepo obučeni ljudi koji u udobnoim stolicama provedu svojih obaveznih osam sati radnog vremena.
Korporativna filozofija u bankama se danas najjasnije oseća. Plate bankara (onih za pultom, ne onih u kancelarijama) nisu mnogo veće od prosečnih, koje zarađuju i oni sa mnogo manje škole i odgovornosti.
– Ako radite do 18 sati, a u 17.45 vam 20 ljudi nagrne u banku, dešava se da za šalterom ostanete i po sat i po duže – kažu bankari.
Kada kupuju novu odeću, ona mora da bude u propisanim bojama firme, od silnog kliktanja dobijaju tikove, a neljubazni ljude te učene radnike neretko tretiraju sa šalterskom grubošću.
Stjuardesa
Dame koje dominiraju nebom, uvek sređene sa svojim malenim korakom i kapicama na glavi i crvenim karminom preko nasmejanih usana, to je prva slika stjuardesa. Ljubazne i graciozne, one su videle pola sveta i na nekoliko jezika mogu da vam ispričaju koliko su puta prkosile smrti prilikom neke ozbiljne turbulencije, pritom ne dopustivši da im se pokvari savršena punđa.
No, kada je putovanje avionom prestalo da bude luksuz, sa njim je notu glamura izgubila i profesija stjuardese.
– Uglavnom smo mrtve umorne. Ustaneš usred noći da se tip-top središ, jer na aerodromu moraš da se pojaviš u uniformi, a u njoj ne smeš u javni prevoz. Kombi koji dođe po nas obično po sat i po, dva kruži gradom da sve razveze. U avionu je gomila posla koju putnici ne mogu i ne smeju da vide. Ako radiš kraće ture, od grada u koji sletiš ne stigneš da vidiš ni aerodrom. Mi moramo da budemo uvek pribrane i nasmejane, da pružimo prvu pomoć, da smirimo uplašene, brinemo o imidžu firme, ma porodimo putnicu ako treba, a vremenom se sve češće čuju nazivi “deljačica sendviča” i “konobarica u avionu” – kaže jedna devojka, ali dodaje da joj taj naziv mnogo i ne smeta jer naziv za strujardesu na engleskom i jeste “domaćica u avionu”.
D. Tulimirovi
Izvor: Blic
