I
Mamio si ptice Savo oko skuta,
Zatvarao bolne melemima rane,
Prizivao vreme i svetlije dane,
Krčio divljinu i gaz novog puta!
Laste su ti jele žitarice s dlana,
Zvezde kazivale o poreklu Roda,
U poretku: Zemlja, Nebesa i Voda,
Postao si vodič kralja i čobana!
Nije bilo vrata, a da nema ključa,
Niti katanaca, da se ne otključa.
Znao si jezike prašumskih biljaka,
Poznavao knjige mudrih pokličica,
I sada se vidi plamen s tvoga lica,
Kada ti je narod prepun ožiljaka!
II
Ako nas zadese mrkline i jadi,
A duša postane tek pirinča zrno,
Sićušna i krhka; bol iz nje izvadi,
Da ne bude srce napušteno crno!
Iz nebeskih tajnih, ovatrenih sfera,
Pošalji nam iskru molitvenog zraka,
Pa pokaži šta je Čovekova mera,
Čim život obuče ogrtač od mraka!
Mrdnuli se nismo od izvora tvoga,
Mada su vekovi hitro prohujali.
Tamo gde gazila nekad sveta noga,
Mi smo Hilandaru oganj očuvali,
I na dlanovima, kad nas muka spljošti,
Još nosimo Tvoje svetlucave mošti!
