Ne govori mi svoje čežnje i nemire.
Ne želim doznati ni o kome snivaš;
Možda tišinu stežeš, a ona se opire,
Možda ćutnju drugim imenom nazivaš.
Možda sav zanesen, tražiš mi u oku
Jedan iskren pogled, dok u tugi čamiš.
I kad Sunce potamni u noć duboku,
Možda iskru mene u očaju mamiš.
Ali ako slutnje zaveju ti pute,
I lukavi Mesec ukrade četvrt veka,
Probošću oblake što o tebi ćute
Jer čekanje je bolno onom ko čeka.
Кad slepa za sreću, postanem daleka
Okovan setom, za nadom starom zgasni,
Jer kad senka prestigne korak čoveka,
Dok za njom žuri, znaj, odavno već kasni!
