 |
| foto: lična arhiva Jovane i Nevene iz Valjeva – Bak |
Ljudima koje retko sreće, Duca ne pamti imena i lica.
Zato u glavu poznaje sve valjevske pse lutalice i svima je dao imena. I znate šta?
Kad hodamo gradom, psi lutalice se prve jave njemu, a tek onda on njima.
“Evo mojih drugara. Sommarina i Sommarino. Kako ste?
Che carini che sono.( Kako su slatki.)”kaže Duca di Ferrara, šaptač psima, italijanski doktor Dulitl, kako dopuštam sebi da ga ponekad zovem.
Come siete strani voi Serbi.( Kako ste čudni vi Srbi.)
Dajete novac koji nemate, za kupovinu rasnih pasa, a toliki bastardi i vagabondi su na vašim ulicama. Zašto ne udomljujete lutalice?”
 |
| foto: Dragan Đurđević |
“ U Srbiji puno ljudi zaista voli životinje. Mnogo je više onih kojima je pas aksesoar, modni dodatak. Kada bi na psima lutalicama pisalo Cavalli, Gucci,Versace, mi bismo bili najbrojnija nacija koja udomljuje ta divna stvorenja“, objašnjavam.
Duca je imao prava da apeluje na svest ljudi, jer je udomio dve mačke i dva psa. Njegova ljubav prema njima bila je nepodeljena. Mačke je poštovao i voleo, a pse neizmerno voleo.
Iz Italije je preselio starog mačka Ćelentana, a pre toga u Valjevo je došla njegova mačka, Regina (kraljica) Trilly .
Mačka je nekako podnela prisustvo dva psa u svom kraljevstvu, ali Celentano! Kad god bi se neki pas usudio da priđe njenoj posudi sa hranom dobijao bi šamar. Duca je bio ponosan ne njenu narav.
Kupovao je pasterizovano mleko “Moja kravica”, pa je upamtio naziv. Naučio je da se regina na srpskom kaže kraljica. Kao uvek, pobrkao bi reči kad bi se izražavao na srpskom:
“Kako je lepa moja kravica! Pogledao si!”
“Videla sam. Kraljica misliš”, naglašavala sam da bi uvideo grešku.
“Da Kraljica! Ho pogrešakato.”
 |
| foto: Dragan Đurđević |
Che vrućinamento! Sono gladamato. Ništa sam video. Devo doručakare. Najskupije je u Srbiji. Andiamo a pušare. Io ajde di qua, tu ajde di la“, neki su od primera italo-srpskih hibrida, koji je Duca na početku učenja srpskog jezika koristio.
To je zvučalo simpatično, ali , njegovi neposredni saradnici počeli su da govore kao i on. Nije želeo pomoć oko prevoda:
“Hanno razumato tutto, grazie!”( Sve su razumeli, hvala.)
Proveravala sam. Stvarno su se razumeli.
“Direktore, mogu li da zakasnim dva sata sledećeg ponedeljka. Imam zakazano kod lekara”, pitala ga je koleginica.
“Zašto? Šta je na tebe?” zabrinuo se Duca
Žena je gestikulirajući, pokazala na grudi i donji deo stomaka, pa je on shvatio da ide kod hirurga, odnosno, ginekologa.
“Ideš navarno (naravno).”
Sreo ju je nekoliko dana posle pregleda, i interesovao za njeno zdravlje:
“Šta ti je rekala doktor?”
“ Ma ništa. Imam neku bakteriju.”
“Na pička?!”
“Hihihi, ne u mokraći!” zakikotala se žena.
“Ne razumem?”
“Pšššššš, Duca”, snašla se onomatopejom mokrenja.
“Aaa, sam razumeo.”
 |
| foto: Dragan Đurđević |
Celentano je bio star i bolešljiv, pa je posle nekoliko hirurških intervencija uginuo. Bacanje njegovih zemnih ostataka u jendek, kontejner ili u neki ponor, nije dolazilo u obzir. Duca je želeo da ga sahrani. Ispoštovali smo njegovu želju i tugu, a obavezu da ga sahrani preuzeo je mladi kolega.
Njemu je bilo pomalo smešno pa je okrenuo na šalu:
“Da li Duca zna da treba da mi daruje košulju? Može i kratak rukav. Ko izlazi ove subote Ćelentanu na trećinu? „
 |
| foto; www.ilparadisoditomejerry.it Groblje za životinje u Bolonji |
“Da li znaš da u Bolonji postoji groblje za životinje? Zove se “Il paradiso di Tom & Jerry”, (Raj Toma i Džerija), ponosno mi je pokazao na netu.
Ono što sam videla izazvalo je u meni pomešana osećanja. I tugu i smeh. Šta ljudi u svetu čine za svoje ljubimce bilo mi je jasno. Šta ljudi u svetu čine za svoje mrtve ljubimce, bilo je groteskno, posmatrano iz srpskog ugla . Šta više, ljubimcima za života dižu spomenike u uređenim alejama,
 |
| foto www.ilparadisoditomejerry.it – jedna od aleja |
“Video sam nešto jako čudno. Ljude na groblju. Sede, piju koka-kolu! A neki jedu. Vi slavite kad neko umre?”
“ Ne zaboga! Bile su zadušnice, pa ljudi iznose gajbe piva, i ovale sa pečenjem. To je za dušu pokojniku”, upućivalal sam ga u naše običaje.
“Ma che strani che siete voi Serbi! (Ali kako ste čudni vi Srbi.)”
“ A vi niste čudni! Sahranite čoveka, pa mu dolazite na grob jednom godišnje. Posle desetak godina nakon što je pokojnik bio pod zemljom, morate da spalite preostale zemne ostatke ili ih smestite u fioku u velikim “ormarima” na groblju. Da ne zauzima mesto novopridošlima.Vaša se groblja ne šire kao naša ”, proradio je u meni onaj gen.
Možda sam ovaj običaj nekako uspela objasniti, ali, posle anegdote koja sledi, nisam sasvim sigurna.
Prilikom jedne posete Valjevu, preduzetnike iz Italije, odveli smo na večeru, u restoran van grada.
Jednom od njih zazvonio je telefon. Izvinio se svima, i izašao u dvorište restorana da obavi razgovor. Posle par minuta vratio se bled. Prišao mi je usplahireno:
“Gospođo, tamo je grob. Ispred restorana. Mislio sam da je ograda pa sam se nalaktio na nju, Ali. tu je sahranjen čovek! Kako je to moguće!?”
 |
| foto: Dragan Đurđević |
“Verovatno nije platio račun“, okrenula sam na šalu i otišla da pitam vlasnika o čemu se radi.
.“To mi je stric. Umro je pre pola veka. Sahranjen je na imanju.
Kad smo se delili, grob sam nasledio ja. Greh bi bio da ga pomeram, pa sam mu podigao spomenik i ogradio ga. Šta fali? Ima li neki problem?”
“Ma ne. Sve je u redu. Kakav je to problem? Originalno!”
Da sam pušač, sigurno bih zapalila cigaretu, pre nego što stanem pred delegaciju italijanskih preduzetnika, i objasnim im, šta će grob u bašti restorana.
Morala sam da im kažem nešto o neobičnom eksterijeru. Niko nije sahranjen ispred kafane. Kafana je sagrađena iza groba.
Za stolom se čuo tihi žamor. Ko zna kakve su reči razmenili međusobno. Nisam želela da čujem.
Atmosfera se morala popraviti.
“Brindisi! Benvenuti! (Živeli! Dobro došli!). Da li ste za nešto slatko? Ovde služe sjajan espresso.”
