Postoje ljudi koji nesebično i bezgranično čine krupne i sitne usluge, dobra dela, radosti i zadovoljstva, bez ikakvih očekivanja u smislu revanširanja onih kojima „čine“. I postoje oni koji nikada i nikome ne čine apsolutno ništa, sem ukoliko u tome ne sagledaju neki svoj interes, odnosno očekivanu dobit ove ili one prirode.
Između ove dve krajnosti je sijaset pojava, da ne kažem karaktera – od onih koji usluge čine selektivno, deleći ljude na one koji to zaslužuju i one koji ne zaslužuju ili na one kojima bi učinili manje i one kojima čine više, do onih kojima je sasvim normalno i podrazumevajuće da ipak nešto očekuju: makar jedno obično ljudsko „hvala“, ako ne i to da im ti kojima pomognu ne čine makar ništa loše, ako već nemaju nameru da im ikada uzvrate nekakvim dobrim.
Postoje, s druge strane priče o činjenju dobrog ljudima, oni koji smatraju za izričitu obavezu i pitanje časti da odmah i neizostavno uzvrate na učinjenu uslugu: pozivom na piće ili ručak, kupovinom poklona ili nekim drugim oblicima materijalnog davanja, pa sve do pobratimljenje ili kumljenja sa nekim ko ih je mnogo „zadužio“. I postoje oni koji ne samo da u svom rečniku nemaju reč „hvala“, nego pre ili kasnije počinju da izbegavaju osobu čijeg dobra ne žele da se sećaju i koje ih toliko uznemirava i opterećuje da vremenom počinju da pokazuju prezir prema njoj, a koji ima sve šanse da preraste u mržnju.
I između ove dve krajnosti postoji sijaset karaktera, od onih koji se drže narodne „pamti pa vrati“ (kad-tad), preko onih koji, dok još traje to činjenje, obećavaju brda i doline, misleći valjda da će im dotični činiti brže i više ako ga „namame“ obećanjima (i nesvesni koliko su pritom u zabludi i koliko time ponižavaju sebe same) pa sve do onih koji tuđe dobro prenose s kolena na koleno i obavezuju predstojeće generacije na poseban odnos poštovanja nekoga ko im je ikada u životu „valjao“.
Da li ste primetili ili, ako niste, jesu li vam prijatelji skrenuli skoro pažnju na to da je sve manje ljudi spremnih da drugome učine uslugu?
I jeste li se ikada zapitali zašto je to tako?
Postoje ljudi kojima se skoro svaka usluga učinjena drugima obila o glavu. Ponekad ih to košta ne samo sopstvenog truda i vremena, nego i para ili angažovanja i nekih drugih ljudi, zbog čega pitanjem časti smatraju uzvraćanje im uslugom ili pružanjem bilo kog vida pomoći, kad god je to potrebno. Neki tuđu nezahvalnost i ne primete, neki je svesno previde, a ima i onih koje tako doživljeno razočarenje (nezahvalnošću ili tim prezirom onoga kome su činili) svaki sledeći put upozorava na oprez, kada im neko zatraži ili ih zamoli za pomoć ili uslugu. Ili se to desi barem onda kada budu dovedeni u situaciju da sami „plaćaju“ ne samo to svoje činjenje drugima, nego da ga odužuju i onima koji su im u tome pomogli.
Primer 1.
Nedavno sam se našla u situaciji da zamolim za usluge dvema osobama koje i ne znam a koje su, eto, zamolile, dve osobe koje znam, ali koje jednostavno nisam ni smela da uznemiravam time. Tim pre što nisu mogle same da im reše probleme, nego se podrazumevalo da one mole neke druge, za koje su oni kojima su usluge bile potrebne isčačkali da ih poznaju.
Trebalo je i sama da znam da bi, zbog posla kojim se bave, obe bila dovedene u situaciju da tu uslugu i te usluge koje bi izmolile (za osobu koju ne samo da ne znaju, nego da je ne poznaje ni ona koja ih pita) kasnije uzvraćaju ili same ili moljenjem svojih kolega… i na kraju bi se ko zna koliko i ko zna dokle zaduživale i odrađivale to svoje pomaganje nekome.
Neko se tako opeče, u najbojoj nameri da pomogne, pa mu ta lekcija služi kao opomena čitavog života. Neki su mudriji pa, kao u ova dva primera, i ne dovode sebe u neprijatnu situaciju da, em mole, em odužuju tuđe dugove. A tu, jednostavno, nikakvo nečije „hvala“ ne može nadoknaditi taj osećaj nelagode da moliš nekoga za nešto, samo zato što, recimo, taj nepoznati za koga moliš, nije hteo da se potrudi ni toliko da zaradi dve-tri „guljave“ dvojke, kako se kaže u mom kraju.
Jednom ranijom prilikom, opet, prijatelj koji je uslugu slične vrste učinio nekome za koga sam ga zamolila, rekao mi je: „Zbog tebe sam morao da se pomirim sa tomitom. I naravno da mi je odmah ispostavila račun u vidu slične usluge za nekog svog kandidata.“ (Šta mislite, da li je osoba kojoj je usluga učinjena našla za shodno da bilo kome kaže bar jedno najobičnije „hvala“, kurtoazije radi?)
Primer 2.
Jedan moj prijatelj, predusretljiv čovek inače i dobra duša slaba na tuđu nevolju, više od pola života bio je na usluzi svima koji bi mu se obratili. Ovome pozajmi novac, onoga prevezi do… tamo negde, jednome pozajmi auto, drugome unovči čekove… pa pritrči posle ponoći da gasiš bračnu svađu, dođi da pomeramo nameštaj pred krečenje, ej, plati i ovu turu, ja ću neki sledeći put, sad nemam… daj mi ključeve od vikendice na nedelju dana, pozajmi mi tvoj punjač za akumulator (dok ga nisu pokvarili), daj mi zimske gume samo za još ovaj odlazak na Kopaonik… i sve tako dok u njegovoj okolini nije postalo podrazumevajuće da on uskače i pripomaže kada niko drugi neće. I sve dok se… pogađate, i sam nije našao u situaciji da mu treba pomoć, podrška, usluga, pozajmica.
Šta mu bi, pitaju se posle prvih razočarenja, svi koji su navikli na njegovu spremnost da priskoči u pola dana i pola noći, kada je počelo da izostaje to njegovo priskakanje. A čovek se samo presabrao i oduzeo: izdvojio one na koje može da računa makar približno onako kako su svi oduvek računali na njega i zavrnuo slavine činjenja svima ostalima.
A postoji i nekakva kosmična pravda, koja ako ne sve, zadesi bar većinu onih koji ne umeju da kažu ni najobičnije hvala, kamo li da tu verbalnu zahvalnost potvrde i delom (dakle, čoveštvom, a ne kako obično misle, ti koji i ne znaju za reč hvala, da je u pitanju nekakav materijalni izdatak).
Sećate li se krugova dobrote o kojima govori dr Vladeta Jerotić? Ukratko: ne morate nečije dobro da uzvraćate isključivo njemu, kojem je srce ionako puno i samim saznanjem da je učinio dobro delo. Obradujte nekoga, učinite i vi nekome nešto dobro, pomozite, podržite, poklonite, darujte…
Ali, svakako poštujte – to bar ne košta ništa, svakoga ko vas je nekim dobročinjenjem zadužio.
Ako ne iz čovekoljublja i poštovanja njega samog (za šta je već potrebno biti osoba od karaktera i vaspitanja), ono bar iz onih najsebičnijih razloga i pobuda: da ne prekidate te koncentične krugove dobrote u kojima će jednog trena i na vas (ponovo) doći red. I da se ne nađete, a baš dejstvom te kosmičke pravde našli biste se jednog dana u situaciji da kažete: „Meni niko neće da pomogne.“
Jer, takvi, složićete se nadam se sa mojim mišljenjem, upravo to i zaslužuju.
I nije, dakle, (toliko ili čak nije uopšte) sramota to što nešto niste mogli, umeli, uspeli pa ste prihvatili ili sami zatražili nečiju pomoć. Sramota je ne znati reći „hvala“, još veća – ne pokazati poštovanje prema onome ko vam je pomogao, a najveća je sramota okrenuti ćurak naopako i početi da ga mrzite ili osporavate, ne znajući šta drugo u toj spoznaji sopstvene nemoći i nesposobnosti pa i osećanju superiornosti onoga ko vas je samo dobrim zadužio.
