Pisano u psihozi
Upadam u psihozu.
Ponovo preskačem dozu
prepisanih sedativa.
Moja bolest je neizlečiva.
Dok budem živa –
tako mi sledi!
Na tome ne sme da se štedi!
Jutros preskačem dozu!
Treba mi dan-dva odmora.
I menjam dijagnozu…
iz: Sodoma – u: Gomora!
I sve drugo se menja!
I moja priviđenja!
Haluciniram kako blejim
po Severnoj Koreji…
Štagod da pomisliš protiv Vođe –
neće da prođe!
Ako šta izjaviš protiv vlade –
glava pade!
Napišeš reč protiv sistema
– i već te nema…
Ja haluciniram na ideji
da živim u Severnoj Koreji
i da na svakom koraku
mogu nestati u mraku.
A samo jednu reč ako laneš –
možda nestaneš…
Severna Koreja je – van sumnje svake –
najbolje mesto za nas ludake!
Severna Koreja vapije
za onima što preskaču terapije,
a treba ozbiljno da se leče…
I pada veče…
Mrkli mrak pada…
Ja sam u centru Beograda!
Baš ne znam geografiju,
promenili mi terapiju!
Mešam šta je i gde je
između Srbije i Koreje!
Sprema se velika buna
Protiv surovog Kim Džong Una…
Da l’ sam prerasla u tol’ku dileju
da mešam Srbiju i Severnu Koreju?
Ovi lekari ne znaju ništa,
bolje da pobegnem iz lečilišta!
