ONA
– Samo amateri pokazuju svoja osećanja na fejsbuku, – kaže mi uvaženi književni kritičar.
– Tako je! – lupim šakom o sto.
– Profesionalac u maju ne treba, dajem primer, da piše o maju. On je pisac. On sada ima pravo da piše kako napolju pada sneg. – kaže uvaženi Ljubomir.
– Pa pada. – kažem.ona
– Ma znaš šta sam hteo da kažem. Ako je Vaskrs, amater odmah piše o vaskrsu, a ima prava da piše o Božiću. Ne sme da se vezuje za dnevne događaje, jer je pisac. Njegovo delo će biti čitano bilo kog datuma i bilo koje godine, nakon njegove smrti.
– Tako je! – viknem – profesionalac kad je tužan treba to da prikrije i da napiše da je srećan!
– Dabome – kaže moj prijatelj – a kad je zaljubljen treba da piše o političkim dešavanjima u svetu.
– A kad je srećan treba da piše o nesreći! – graknem!
– To je profi! – potvrđuje Ljubomir i na iskap popije treću!
Taj razgovor smo vodili juče. Sad ga se setih. Otvaram lap top. Pogled mi pada na TV ekran. Biciklistička trka žena u Bangladešu. Odmah kucam:
Navijam za onu duge kose, za onu najlepšu, sa plavim očima. U sredini je. Mislim da se probija ka vrhu. Evo je. Kreće! Ajmo! Idemo! Drži se! Čekam te! Još malo! Đubre, volim te! Stigni! Nesrećo! Pobeda! Živote, otrove, toooooooooo!