„Pitali su me šta želim da budem u životu, a ja sam odgovorio – da budem srećan. Rekli su da nisam razumeo pitanje, a ja sam rekao – niste razumeli odgovor”
John Lennon
Kako se događa promena od dece koja su suštinski dobra, kreativna, pričaju fantastične priče, crtaju, puni su imaginacije, pevaju u dosadne i nesrećne ljude, koji provode vreme na poslu koji mrze i kojima je moto “odrastanje je gubitak iluzija”. Programiranje deteta od ranog doba da bude dobar radnik i potrošač, čini da od 98% dece genija (divergentno mišljenje) samo 2% imaju iste osobine u odraslom dobu. Mali broj ljudi je čuo, a kamoli uspeo da sprovede na sebi Maslovljevu hijerarhiju ljudskih potreba. Maslovljeva hijerarhija potreba je motivaciona teorija u psihologiji, prikazana na slici 1. Abraham Maslov (1943, 1954) smatra da ljudi imaju motivaciju da zadovolje određene potrebe, a da neke imaju prednost nad drugima. Osnovna potreba je za fizičkim opstankom, ona utiče na naše ponašanje. Kada je ispunimo, na red dolazi sledeći nivo. Prva četiri nivoa su tzv. potrebe koje proizilaze iz nedostatka, a peti je potreba za rastom ili postojanjem. Prva četiri nivoa potreba nastaju zbog nedostatka nekih stvari ili stimulus, a što su duže ljudi bez njih to je njihova potreba veća. Gladan čovek će biti sve više gladan što više vremena prolazi. Zadovoljavanje potreba sa nižih nivoa automatski vodi čoveka ka sledećem nivou. Zadovoljavanje potreba ne mora biti 100%, da bi se prešlo na sledeći nivo. Jedino potreba za rastom ostaje konstantna i ne može biti nikada potpuno zadovoljena.
Slika 1- Maslovljev model samopotvrđivanja
1. Biološke/fiziološke potrebe – voda, vazduh, hrana, piće, toplota, sklonište, seks, spavanje itd.
2. Potreba za sigurnošću – zaštita od bolesti, prirodnih fenomena, zakon, stabilnost itd.
3. Potreba za ljubavlju i pripadanje – prijateljstvo, poverenje , prihvatanje, davanje ljubavi, pripadnost grupi (porodici, grupe na poslu, navijači)
4. Potreba za poštovanjem – koju Maslov deli u dve kategorije: (i) samopoštovanje (ponos, dostignuć, veština, nezavisnost) i (ii) želja za poštovanjem od strane drugih (npr. društven i status, prestiž).
5. Kognitivne potrebe – znanje, razumevanje, radoznalost, istraživački duh, potreba za razumevanjem, predviđanjem.
6. Estetske potrebe – traženje i poštovanje lepote, ravnoteže.
7. Samopotvrđivanje – realizovanje ličnih potencijala, samodovoljnost, traganje za ličnim rastom i iskustvima.
8. Transcendentne potrebe – Osoba je motivisana vrednostima koje prevazilaze lične potrebe (npr. mističćna iskustva, tantrički seks, služenje drugima, religiozne potrebe).
Potreba za rastom ne proizilazi iz nedostatka nečega, već želje da se usavršavate kao osoba. Kako naže Vladeta Jerotić “pravoslavlje je process da postanete bolji čovek”. Najviši oblik ovog stepena je samopotvrđivanje. Iako svaka osoba poseduje kapacitet rasta, društvene i lične okolnosti često remete ovaj proces. Razvod, gubitak posla, rat mogu držati osobu na nižim stadijumima hijerahije dugo vremena. Ponekad se oba može vraćati unazad u piramidi.
Lako ćete iz piramide prepoznati gde se nalazi bilo koja osoba koju znate. Osobe koje su se samopotvrdile menjaju svet oko sebe, a imaju sledeće karakteristike.
1. Shvataju realnost, tolerišu nesigurne elemente oko sebe (visoko samopouzdanje),
2. Prihvataju sebe i osobe oko sebe kakve jesu, život posmatraju objektivno.
3. Deluju spontano.
4. Fokusiraju se na problem, a ne na sebe.
5. Imaju neuobičajen smisao za humor.
6. Visoko su kreativne.
7. Nisu namerno nekonvencionalni, zainteresovani za više ciljeve.
10. Imaju duboke međuljudske odnose sa manjim brojem ljudi.
12. Imaju maksimalno životno iskustvo, teže da zaštite svoju privatnost.
15. Imaju jake moralne/etičke standard.
Ovakve osobe prihvataju život kao deca, stalno nalaze nove puteve (umesto da idu utabanim), a u postupcima slušaju svoja intuitivna osećanja umesto autoriteta, mišljenja većine ili tradicionalnih mišljenja. Pokušavaju da budu iskreni, spremni da budu nepopularni ako se njihovo mišljenje ne podudara sa stavovima većine. Preuzimaju odgovornost, mnogo rade. “Ne postoji osoba koja je perfektna i koja je postigla potpuno sampotvrđivanje” (Maslov, 1970). Mnoge ovakve osobe su tašte, ponekad neučtive ili smešne.
Maslovljeva teorija je unela revoluciju u edukaciju. Umesto redukovanja ponašanja u odgovoru na nepovoljnu sredinu, moraju se zadovoljiti svi stadijumi pre nego što se pređe na učenje. Umorni, gladni đaci neće dobro učiti. Takođe, oni se moraju osećati u učionici sigurno. Mora ima se podići nivo samopouzadanja, jer bez toga neće napredovati.
Pre desetak godina, čovek po menu Ken Robinson je uneo revoluciju u obrazovanje. Mnogi roditelji su prihvatili njegov metod (danas se popularno zove unschooling tj. odvikavanje od škole). On smatra da sadašnji način školovanja, koji favorizuje pamćenje na uštrb kreativnosti nije nimalo dobar. On kaže da sadašnji system školovanja uništava sposobnosti razmišljanja deca van šablonskog. Za svoja istraživanja je dobio titulu viteza 2003. od strane Britanske kraljice. Mnogi daroviti đaci nisu uspeli u školovanju, jer sistem edukacije nije vrednovao njihove sposobnosti (video sam đačku knjižicu Nikole Tesle sa trojkama iz matematike). Mora se razvijati umetnička strana školovanja, smatra on. Pikaso je rekao da se sva deca rađaju kao umetnici, ali to kasnije prestaju da budu. Ljudi tokom školovanja izrastu iz svojih talenata, jer ih uče da su oni besmisleni. Koliko puta ste čuli da rečenicu deteta da želi da bude slikar, odgovor roditelja “od toga se ne može živeti”. Kada bu sva deca poslušala ovaj savet i postala bankarski činovnici, ne bismo imali Luvr. Robinson kaže da društvo ima veoma ograničenu definiciju inteligencije, ona se oslanja na znanje pisanja i računanja, deca bez ovih sposobnosti se smatraju tupavim (istorija je puna velikih ljudi sa oskudnim obrazovanjem).
Ukratko, sistem teži da stvori dobre radnike, a ne kreativce. Deca se uče kako da postanu efikasan deo sistema, poštuju autoritete, ne prave greške. Na vrhu sistema su matematika, tehničke nauke, a umetnost je obično fakultativna. Sistem ne obraća pažnju na prirodno talentovane. Nemirna deca (koja su često izrazito inteligentna, pa im je u školi dosadno), označavaju se kao hiperaktivna (ježim se od dijagnoze ADHD, kao dete sam bio baš taj). Muško dete, nemirno, koje više voli da igra fudbal od sedenja u školi je normalno dete. Primer koji Robinson navodi je svetski poznata igračica Žilijan Lune (postavio mjuzikl mačke). Kao hiperkaitvno dete, lekari su hteli da joj daju lekove, ali je njena majka tada rekla “Žilijan nije bolesna, ona je igračica”.
Dakle, roditelji, ne suzbijajte prirodne talente vaše dece. Ne obazirite se na primedbe o slabom rezultatu uz pojedinih predmeta. Pravi kreativci vole samo jednu stvar, druge su im često dosadne. Poštujte talente svoje dece, ne secite im krila.
