Kad me slome samoće
i sa streha padne
poslednji ledionik…
Kad me sećanja dokusure,
a snovi mi postanu tesni…;
kajanje će postati besmrtno.
Kajalice će sesti sa mnom za sto.
Kad me dunavski vali zagrle
odseći ću pramen kose
za vilinsku čajanku u gori…,
da krase moje maštanje
o boljem životu.
I neću dozvoliti nikom
da ruži snove od stakla.
Nismo se razumeli;
Jedno je bivalo sumanuto,
drugo plašljivo…
Ko bi znao meru sanjača…
Kad se metri polome
vrednosti se skupe u dlan:
s kog sam uzimala,
s kog sam davala…
I da l’ će petli oglasiti zorenje…,
ako jednom zaboravim???
