Divalj ko jabuka u gori
Što rađa pitomi plod,
O, Tvorče odgovori
Kojeg sam
Roda rod.
Zemno je večno,
A ja sam seme
Što bura povija
Smerno.
Tvoj put je
Vreme,
A moje tečno
Što Tebi
Služi verno.
Jer ovo telo
Nije moje
Niti je moj um.
Tebi je dato
Pravo sveto
Da budem
Sveden u šum.
U svojoj ruci
držiš mač
I vatre vrele luč.
Iz nje seješ
Radost i plač
I lučiš
Med i žuč.
Sve što pomislim
I stvorim rukom
To Ti iz mene tvoriš.
Moje je da krst
Nosim s mukom
Sve dok ga
ne izgoriš.
A ako vidiš da
Snage imam
Da molitvom
Izbu skujem.
Spreman da večno
Udarce primam
I Tvoju reč
Da čujem.
Tad će i seme
Tebe sama
Iz moje krvi
Poteći.
Tad će od sjaja
Planuti tama
I plačem dečjim
Sve reći.
Tad će iz ljuske
Nevidime
Pasti na mene
Zraka.
Slaveći zauvek
Tvoje ime
U tajni tajne mraka.
Tada ću znati
Otkuda voda,
Romor i jara
Nad slamom.
I da je početak
Iznad svoda,
A ne svršetak
Pod tamom.
Tad ću Te
Na putu
Sebe sresti
I u bokoru
Klice.
Tada ću sopstveno
Zlo svesti
U tihi cvrkut
Ptice.
I biti spreman
Da lako svenem
Ko cvet
Zrele zove.
Kad Ti u susret
Ponovo krenem,
I put me Tvoj
Prizove.
A ti ćeš na vagi
Svojeg suda
Kojom mi meriš
odvek.
Reći da li sam bio
Luda
Ili sam bio čovek.