JUČE JE UVEK KASNO
Zamisli, mogli smo se razumeti.
Čini mi se kao da smo rukama mogli
zaustaviti sve te strašne ratove sveta
i prstom preko usana utihnuti sve jauke.
Mogli bismo izgledati ludo u sopstvenim očima
kada trepavicama pravimo oluju
koja se besomučno u zenice strmoglavljuje.
Mogli bismo obećati jedno drugom
neotkrivene planete i zaboravljene kontinente,
putovati bez puteva, vozova i aviona
i na kraju spaliti sve slike sa putovanja,
pa živeti od sećanja.
Mogli bismo zanemeti kada čujemo
šta se sve može reći.
U ruci parče oblaka,
u džepovima mirisi posle kiše,
u očima odsjaji
i priča koja nema kome da se proda.
Ljutila se što joj čitam Bukovskog,
ona je, znate, jedna nežna duša.
Nije joj bitno ko odnosi pobedu
jer će se kao i svaka bajka i ova završiti srećno.
Volela je da joj obojim svet u plavo
ili u boje njenog omiljenog cveća.
Nije marila za patetiku ili ljubav,
jer sutra se već ničega i ne seća.
…
Izađi iz moje čaše!
Otkako te nema,
svi moji krajevi liče na tebe.
Po zaleđenom prozoru
noktima grebem tvoje ime
i dozivam te mukovima
jer se podmuklo u tišinama kriješ.
Zamisli, mogli smo se razumeti
i živeti u zabludi da je sve na svetu plave boje,
boje mojih očiju, boje tvoga neba
i svega onoga što čuvamo daleko od nas,
daleko od tebe, mene i njega.
