spot_img

Radna sveska iz poznavanja društva Simonida Banjeglav

Pisano u delirijumu

 

Tražim istinu, samo istinu

I ništa drugo do celu istinu –

Uzduž i popreko širom belog sveta.

Nisam je našla u vinu,

Ni preko net-a,

Ni u spisima drevnih mudraca,

Zbunjenim pogledima sjebanih faca

Koje kolaju duž gradskih ulica…

Sva ta lica…

Pojma nemaju gde je…

Dok zaluđeni bleje

U mnoštvo prenatrpanih izloga

I ulične svirače.

Nisam je pronašla u folkloru,

Ni u plaču nevinog deteta,

Ni u pustinji,

Niti u moru,

Svemirskoj stanici,

Ni u naučnim hipotezama,

Ni među zvezdama…

Nije u paklu,

Nije u raju,

Svi foliraju kako je poznaju.

U stvari –  sami sebe lažu.

Tražim istinu, celu istinu

I ništa drugo osim istine.

Već sam počela da gubim nadu.

Ne nađoh je u gradu.

Ni po opustelim selima.

U remek – delima

Slavnih pisaca…

Po prašnjavim arhivama,

Tek pooranim njivama.

I po gnezdima divljih ptica,

Po kutijicama šibica.

Onda sam prestala da je tražim.

Gde god se okreneš – samo laži…

Odustajem…

Dragi moji,

Možda istina i ne postoji…

Ovo je kraj!

Još samo jedan pokušaj…

Još jedna jedina šansa…

I pronašla sam je kako sedi

U parku na klupi, u sred grada.

Obrazi su joj bili bledi,

Drhte joj ruke,

Drhti joj brada,

Krezuba, grbava,

Bore na licu,

Ramena pokrila seda kosa.

Ne mari što je gola i bosa.

Ne mari što je ružna i stara,

Što niko sa njom ne razgovara…

Da joj ne uzmeš orah iz ruke,

Pretrneš kada je sretneš u mraku.

Od gradske vreve, gužve i buke

I ne primetih ovu baku.

Sada sam rešila da je pratim,

Da od nje naučim i što – šta čujem.

Da ovaj život još bolje shvatim

I da ga manje osuđujem.

Prošle su godine.

Proletele,

Brzinom kojom proleću dani.

Zajebi, istino, sad malo stani!

Toliko toga si mi dala!

Dugujem ti veliko hvala!

Srećna sam što sam te upoznala.

Ne zameri mi što sad tražim

Da se vratim u svet budala

I svet laži!

Istina uzdahnu. Gorko. Duboko.

To suzno oko

Tužno me gleda.

Ružna i stara samrtno bleda…

A onda prošapta glasom ledenim:

“Znaš da te cenim.

I da te volim.

Htela bih nešto da te zamolim…

Kada se vratiš u svet laži,

Gde ona apsolutno vlada,

Ako te neko za mene pita –

Molim te, kaži

Da sam lepa

I da sam mlada!“.

Nebojša Čandić
Nebojša Čandić
Student iz Doboja, koji nije zapalio žito. Neko. Homo ludens. Uža specijalnost - igra riječima i kuvanje turske kafe u bosanskom loncu. Slobodnog vremena nema, jer ga provodi glumeći da je zauzet.