Otkad ljudski rod zna za sebe bilo ih je i biće ih, sve dok je ljudskog roda. Po rođenju isti, mala mesna pakovanja prepuna gena svojih predaka koja rade sve što bebe rade su uglavnom ista, sem ako nisu još u prenatalnoj fazi bila oštećena, pa se tako rodila. Ali, o njima neće biti reči ovde.
U ljudskom rodu (kao i u ostalim) je oduvek postojala težnja ka hijerarhiji. Svako i dan-danas, kao i u ranijim vremenima, stremi u skladu sa svojim mogućnostima ka mestu koje mu pripada i upravo ta aktivnost pojedinca često pokreće veće grupe. Onaj izvanredni pojedinac koji svojim osobinama nadmašuje većinu u bilo kojoj oblasti ljudske egzistencije prosto hoće da zauzme svoje mesto. To je sastavni deo života, to je sastavni deo ljudskog bitisanja. Menjaju se društvena uređenja, menjaju se odnosi unutar svih, pa i najmanjih delova društva (porodice na primer), ali težnja ka zauzimanju svog mesta je ista otkad je sveta i veka.
Neki uspeju u tome, veliki broj ne uspe, a upravo tu „potomci“ igraju veliku (a ponekad i odlučujuću) ulogu. Oni su tu gde jesu, ne zbog svojih sposobnosti, već iz sasvim drugih razloga.
Prvi je njihovo poreklo. Ume to poreklo da bude zajebana stvar, ume da obaveže, da skrajne, da usmeri i da skrene čoveka sa svog, prirodom datog, puta. Takvi su često netrpeljivi prema svima, jer su primorani da budu nešto što nisu, sem onih retkih koji su dovoljno hrabri da se odreknu svega i krenu u pravcu svoje sudbine. Kažu da je jedan mladi princ na istoku bio takav i da ga je to proslavilo u istoriji sveta sve do današnjeg vremena.
Međutim, većina naslednika nije takva. Oni prosto uživaju u svom nasleđu i gledaju svim silama da ga zadrže, iako su svesni da ne bi nikad uspeli da stvore ono u čemu uživaju, te da su zapravo paraziti, a često su i degenerični. O tim potomcima je ovde reč. Da ne bih širio priče preko poznate (i nepoznate) istorije sveta fokusiraću svoju i vašu pažnju na prostore na kojima živimo ovih dana.
Drugi razlog, koji je u stvari možda i najvažniji u tom smislu, je njihov odnos prema ostatku čovečanstva, sve do najbližih koje imaju. Često su od zla oca i još gore majke i lako se povezuju sa svim protivprirodnim elementima sa kojima se susreću tokom svojih „privilegovanih“ života. Umeju da budu beskrupulozni, jadni i nesavesni do kosmičkih srazmera, a u zavisnosti od svog obrazovanja (koje je opet uslovljeno inteligencijom) da budu i vrlo pogani ka svima i svemu oko sebe. Van činjenice da su uglavnom potpuno otkinuti od društva koje ih okružuje (u bližem i širem smislu) oni ne poznaju ništa, sem svojih vrlo ličnih interesa.
Obično su deca povlašćenih kategorija društva koja su usled uspeha svojih bližih predaka dobili sve ono što je većini nedostupno. Dobili su pre svega kvalitet, jer u društvu u kom živimo i njihovi roditelji su potomci onih koji su naučili da je Mamon veći od svega drugog, te su izgradili čitavu filozofiju i način života u kome je „sve na prodaju, a pitanje je samo cena“. Takvi su svojoj deci kupili sve najbolje. Često su morali da upošljavaju dadilje i bejbisiterke, ne zbog toga što nisu imali vremena da čuvaju i neguju svoju decu, već zato što su kao „potomci“ bili nesposobni da razviju osnovna osećanja koje svako živo biće ima prema svom porodu.
Razloga ima još, ali dalje zalaženje bi bilo na dosadu teksta i samim tim na pažnju čitaoca koji, može biti, je i sam potomak te vrste…
-nastavlja se-
