O LjUBAVI I O KOROVU
Ljubav je
kad sva čula stanu u „volim te“,
odnosno normalno stanje ludila,
sljepila i gluvoće –
kad oči ne vide,
uši ne čuju,
a mozak štrajkuje.
Jer onaj koji gleda srcem – slabo vidi,
jer onaj koji sluša srcem – slabo čuje,
jer onaj koji misli srcem – uopšte ne misli;
Ljubav je
planina na čijem vrhu –
tek kad zabodeš zastavu
i vratiš film –
jednostavno shvatiš da odatle
svi putevi vode nizbrdo;
Ljubav je
spoj logičnog sa logičnim
koji ne samo da nema duplu logiku,
nego ponekad uopšte nema logiku;
Ljubav je
kad u koru malog mozga
upišeš njeno veliko srce
i ostaviš ga da tu boravi
sve do prvog velikog razočarenja –
i onda mali mozak postane toliko mali
da više ne može da drži njeno,
sada već malo srce;
Ljubav je
kad shvatiš da su suze tvog ličnog klovna samo suze
a ne magla ili vatra u noći;
Ljubav je
prolaz kroz zaključana vrata
u otključano srce –
bez ključa i kalauza,
s osmijehom kao jedinom kartom,
koji je usput i uvertira
za buduće „zbogom“
kroz otključana vrata
i zaključano srce;
Ljubav je
kad naučiš da se najljepše voli psovkama –
otkačenim milimetar po milimetar,
koje vode sve do prve pretkomore bola;
Ljubav je
cvijeće koje, kao i ostalo cvijeće –
kad ga zalivaš suzama – uvene,
iako ponekad zalivaš korov.
Ljubav je
sve ono što se ne može nazvati
nikako drugačije, a tako zna da boli;
Ljubav je,
Jednostavno, ljubav –
a sve ostalo su gluposti.