Predstavljamo vam samo 13 anegdota, u knjizi „Anegdote o srpskim piscima”, u izdanju izdavačke kuće „Gramatik” iz Beograda. Knjigu je priredio Danilo Jokanović.
Knjiga, koja se pojavljuje pred čitaocima, nastala je zahvaljujući supruzi Danila Jokanovića. Po povratku iz kafana, on je svojoj ženi prepričavao dogodovštine o srpskim piscima, a ona je sve to beležila. Tako su od zaborava sačuvane ove anegdote.
Za nastanak ove knjige, više zasluga imaju beogradske kafane, nego biblioteke.
Svi znamo da su mnogi naši pisci i pesnici bili i veliki boemi, ljubitelji kafane u kojoj su do zore bili u stanju da vode beskrajno duge književne rasprave, prepričavaju dogodovštine… da se šale uz čašicu, pa čak i stvaraju svoja dela.
Evo kako su to radili neki od najvećih i koje su priče sačuvane novim generacijama za uspomenu:
1. Bio Ljuba Nenadović u Beogradu. Sretne ga poštovalac i pita:
„Koliko ćeš još sedeti u Beogradu”?
Nenadović izvadi novčanik, prebroja novac i reče:
„Samo još za sedam dinara”.
2. Doneo mladi pesnik svoje stihove Lazi Kostiću i moli ga za mišljenje. Kada je Kostić pesme pročitao, mladom kolegi je napisao:
„Svaka strofa – katastrofa”.
3. Tin Ujević, za opkladu, vezanih očiju, proba razna vina i pogađa:
„Crno, preklanjska berba. Doneli ste ga od Ginića. Sićevačko, lanjsko, troše ga kod Trandafilovića i Tri seljaka. Smederevsko, ovogodišnje, nije najbolje. Vinograd okrenut jugozapadu…”
A onda mu u čaši donesu vodu. Pesnik proba i kaže:
„Ovo nikada nisam pio”.
4. Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jednom ga prijatelj upita:
„Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću”?
A pesnik odgovori:
„Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu”.
5. Dok je trajao književni karavan po Hercegovini, Gustav Krklec sazna da je Desanka Maksimović opet slomila nogu i da se nalazi u Igalu na lečenju. Predloži književnoj bratiji da Desanki pošalju telegram:
„Draga Desanka, moraš, konačno, shvatiti, da nisi stonoga.”
6. Prolazio Mihailo Lalić pored jedne beogradske biblioteke. Upravnik ga prepozna i pozove ga da svrati, a pisac odgovori:
„Hvala, ne mogu. Bolje da ne vidim koliko knjiga nisam pročitao”.
7. Putovao Branko Ćopić nekud avionom. Vreme loše, letelica se trese. Da bi odagnao strah, pesnik speva pesmicu:
„Bože, iže jesi na nebesi
ako mi se što god desi
ti udesi da ja padnem
u naručje stjuardesi”.
8. Ratko Adamović daje rukopis svog novog romana „Stari hrast” Miodragu Bulatoviću da pročita i kaže mu svoje mišljenje, a Bule se brani rečima:
„Izvini, Ratko, ali ne mogu. Znaš, i ja sada nešto pišem, pa se bojim da ne utičeš na mene”.
9. Početkom devedesetih, prošlog veka, kada je u Beogradu bilo aktuelno menjanje imena ulica, ulazi pesnik Pera Pajić u Srpsku književnu zadrugu i kaže:
„Ostadosmo mi bez ulice u Beogradu”.
Milorad Đurić ga teši rečima:
„Šta tebe briga, tebe čeka ulica u Valjevu”, a Dragan Lakićević doda:
„Pa posle možeš da daš oglas u novinama: menjam veliku ulicu u Valjevu – za manju u Beogradu”.
10. I još jedna o Tinu Ujeviću – I kada je imao iznajmljen stan, Tin bi radije, posle probdevene noći, odspavao malo na klupi u parku. Jednom prilikom, budeći ga, žandarm primeti još nekog ispod klupe:
„Pobogu, gospodine Tine, ko je to sa vama”, a pesnik kaže:
„Tiše, probudićeš mi podstanara – Raku Drainca”.
11. Sreli se kritičar Milorad R. Blečić i pesnik Miroslav Maksimović, pa kritičar veli pesniku:
„Lako je tebi bilo da uspeš u književnosti: ime si pozajmio od Krleže, a prezime od Desanke”.
12. Kada je Crna Gora najavila odvajanje od Srbije, pita novinar Matiju Bećkovića:
„Šta će Crnogorci bez Beograda, ako se Crna Gora otcepi”, a pesnik, kao iz topa odgovori:
„A zar vi mislite da će Beograd pripasti Srbiji”?
13. Na primedbu novinara da delo Danila Kiša nije veliko, pisac je kazao:
„Nisam pisao sabrana, već odabrana dela”.
Izvor: politika.rs
