Boravio sam malo u prirodi, šetao najviše, slikao mobilnim predele, koristeći lep i sunčan novembarski dan. Razlog odlaska u šetnju ka šumi, leži u lekarskom nalazu koji je pokazao nivo šećera veći od propisanih vrednosti. To sam saznao posle pauze lekara, negde nešto pre 11 časova. Očekivao sam uredan nalaz, ali nije bilo tako. Počeo sam da se znojim od nervoze kako od tog saznanja, tako i prethodno, od slušanja ljudi koji su čekali red u ambulanti i od njihovih priča od čega boluju i kuknjave. Sve je to na mene uticalo dosta stresno, što je i lekarka zapazila.
Rekla mi je da smanjim testo, slatkiše, da jedem kuvano a ne suvo, a ako nemam uslova sam da kuvam, onda da se pretplatim u neki od restorana domaće hrane i to bar tri jela nedeljno. Na kraju mi reče uvešćemo lekove i to po jednu tabletu ujutru i naveče uz hranu, i ono najvažnije – nema nerviranja i što više šetajte i samo šetajte.
Izašao sam vani, i razmišljao šta uraditi, dok sam sav utučen, sporo hodao ka kući i u trenutku sam doneo odluku da pogledam vozni red sa odredištem u Sremskim Karlovcima. Oko 12.50 stigao je voz i za manje od deset minuta bio sam u željenom mestu. Krenuo sam pešice, prateći putokaze ka Stražilovu. Prošao sam Dvorsku baštu i ušao u ulicu Belilo, tj. taj deo se tako zove. Primetio sam da ima dosta lepih kuća a malo dalje i vinarija koje su lepo uređene. Topio sam metre ispred sebe i što sam se više udaljavao sve sam bio „usamljeniji“. Možda je prošlo 4-5 automobila svega i skoro nigde nikoga, sem lepih krajolika. Put je ipak, dosta dugačak /na to su me i upozorili/ ali ja sam ipak bio rešen da idem i istrajem. Delovao sam dosta umorno i već pomišljao da odustanem jer sam imao osećaj da put nema kraja, mada u daljini vidi se šuma i napokon dođoh do table gde je pisalo NP Fruška Gora. Tada mi je malo laknulo ali još nisam stigao tamo gde sam se uputio. Posle još jedne deonice pešačenja ugledao sam tablu sa natpisom Stražilovo i konačno to je TO…
Ušao sam u kompleks i u neposrednoj blizini vidim spomenik Branku Radičeviću, te sam mobilnim uslikao. Preko puta spomenika, ima neka brvnara, dom ili ne znam šta već i tu čujem lupkanje čekića. Pogledam i vidim da su radovi na tom objektu a preko puta sam video i par kućica, bungalova. Krenuo sam malo naviše i vidim oznake na velikoj tabli. Mislim da piše Stazama zdravlja ili maratona, tako nešto, velika šema trase puta i naslikan spomenik Branku Radičeviću tj. oznaka gde mu je grob. Ako sam dobro video, mislim da je pisalo oko 900 metara do njegovog spomenika od tog mesta gde sam stajao.
Da je bilo bliže otišao bih, ovako, bio sam dosta umoran od prethodnog pešačenja, te nisam imao snage da kroz šumu i planinsku stazu idem još skoro kilometar. Sustao sam, kako se to kaže. Doduše ni vreme mi nije išlo na ruku jer brzo se smrkava i nisam hteo da u povratku idem po mraku zbog slabe vidljivosti, te sam nakon kraćeg odmora i fotografisanja prirode, krenuo natrag. Trebalo mi je oko sat vremena da stignem do ulaza u kompleks, a povratak je trajao malo duže, jer nisam mogao brzo hodati, zbog umora u dolasku.
Mogu vam reći da je priroda čista, vazduh, šumovito je i nema civilizacije, nema restorana /možda će biti tamo gde su radovi, na ulazu u kompleks/. Tokom te šetnje ka šumi i gledanju prirode, njiva, vinograda, o ničemu nisam razmišljao. Ni jedna tema, niti pomisao na nešto drugo nisu mi padali na pamet, sem cilja da što više hodam i dohodam. Nekoliko puta sam duboko uzdahnuo i blago izdahnuo, /nešto kao meditiranje/ punio pluća čistim vazduhom i osećaj beše predivan.
Posle ovoga mi je dosta jasnije, zašto lekari predlažu šetnju u zdravstvenom smislu. Šetnja je vrsta leka, gde vam se misli rasterećuju, i ne razmišljate o surovoj stvarnosti kojom ste okruženi. Ruku na srce, kako sam prilazio naselju i civilizaciji, počele su da mi se vraćaju „životne“ teme, i misli sele u stresnu stvarnost a čarobna bajka puta, polako je iščezavala. Trenutno me bole mišići, dobio sam upalu od hodanja i prevaljenih tu oko 12 kilometara otprilike, ali ne žalim.
Ko zna… Ipak da je nalaz bio dobar, pitanje je da li bi uopšte i išao ovako daleko, te ne mogu to sa sigurnošću potvrditi. Više ne, nego da, iskren da budem.
