Ako bi vas neko pitao znate li pesmu “Jutros rano slušam”, verovatno biste odgovorili odrično, ni ne znajući da je zapravo u pitanju pesma koju voli podjednako narod sa prostora čitave bivše republike. U pitanju je čuvena pesma “U lijepom starom gradu Višegradu” koja je decenijama smatrana izvornom. Ova svojevrsna himna grada na Drini, prepoznatljiva po svoja četiri stiha, peva se preko šezdeset godina, bez obzira na granice, vere i nacije, a mnogi ne znaju ko je njen autor.
Ovu pesmu je davne 1936. godine, za vreme boravka u Višegradu, napisao i komponovao Kragujevčanin Dragiša Nedović (1916—1966). Bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatog uzvišenja iznad Višegrada sa pogledom na čuvenu ćupriju na Drini. Ono što je još intrigantnije, pesma je imala i peti stih, koji je izbačen jer je smatran nacionalističkim, samo zbog toga što se u njemu pominje Srbija.
Nakon što je sredinom pedesetih godina prošloga veka bosanskohercegovački pevač Himzo Polovina (1927—1986) snimio je ovu pesmu i otpevao je izbacivši ceo pomenuti peti stih:
“Ustaj isprati me, moram da putujem,
U Srbiju idem svome rodnom gradu,
Za tobom ću Kiko mnogo da tugujem,
Zašto sam te samu ostavio mladu.”
Hroničari su zabeležili da je nakon toga Nedović najavio tužbu protiv Polovine zbog krađe pesme, a posebno zbog izostavljanja poslednjeg stiha. Tadašnje vlasti, ipak, uspele su da donekle izglade spor, nakon čega je Himzo Polovina u drugom izdanju ploče, kao autora pesme, potpisao Dragišu Nedovića. No i u ovom izdanju pesma nije imala poslednji stih u kome se pominje Srbija i devojka Kika.
Iznenadiće vas još i koje je sve pesme napisao i komponovao isti autor, Dragiša Nedović, jer ih mnogi danas smatraju narodnim, izvornim, pesmama:
Napisao je više od 500 pesama – srpskih narodnih, sevdalinki, romansi i dalmatinskih pesama. Najpoznatije su “Stani, stani, Ibar vodo”, “Lepe li su, nano, Gružanke devojke”, “Obraše se vinogradi dole kraj Topole”, “Jesen prođe, ja se ne oženih”, “Tekla reka Lepenica”, “Ajd’ d’ idemo Rado”, “Jutros mi je ruža procvetala”, “Kad si bila mala Mare”, “Zasviraj mi stara frulo”, “U lijepom starom gradu Višegradu”, “Prođoh Bosnom kroz gradove”, “Siromah sam druže”, “Kad si bila mala Mare”…
Dragiša Nedović rođen 1916. godine u siromašnoj gradskoj porodici sa devetoro dece. U šesnaestoj godini peške se otisnuo u svet “da narod čuje njegovu muziku”.
Sa sobom je poneo samo gitaru, a to iskustvo pretočio je u stihove poznate pesme “Siromah sam druže/ nigde ništa nemam/ samo jednu staru/ skršenu gitaru…”
Neko vreme boravio je u Bosni, gde su nastale sevdalinke: “U lijepom starom gradu Višegradu”, “Iz Bosne se jedna pesma čuje”, “Bosanske me pjesme zaniješe”, “Prođoh Bosnom kroz gradove”… a onda putuje u Dalmaciju gde piše pesme “O, lipa ti neznanko”, “O, brodiću beli”, “Mare, Mare, srićo moja”, poznatija po prvim stihovima “Kad si bila mala Mare…”.
U rodnom gradu zatiče ga početak Drugog svetskog rata. Zajedno sa mnogim sugrađanima, Nemci ga odvode na streljanje u Šumarice, ali ga tamo neki nemački oficir prepoznaje kao muzičara i poštedi mu život. Trasnportovan je u logor u Nemačkoj, gde će provesti četiri godine.
Iako je pre rata završio mašinbravarski zanat, komponovanje je jedino što zaista ume da radi, i on se time bavi i po povratku iz zarobljeništva, sve do 1966. kada je umro od infarkta.
Ostavio je za sobom preko četiri stotine pesama.
Neki Hrvati teško su se mirili sa činjenicom da je jedan Šumadinac autor popularne “Kad si bila mala Mare”. Pred raspad SFRJ 1989. godine zagrebački “Jugoton” je ovu pesmu objavio u publikaciji “50 najlepših izvornih pesama”, a 2002. godine je Simfonijski orkestar Radio Zagreba snimio “Mare”, ali prekomponovanu – kao izvornu.
Davnih osamdesetih godina proslavljeni frulaš Bora Dugić predložio je da se Dragiši Nedoviću podigne spomenik u centru Kragujevca. Do danas, to nije učinjeno…
Opanak, Kurir
