Često se nosimo mislima kako nam nešto fali. Bolja kuća, bolji posao, bolji auto. Stvoreni smo da bi razmišljali o budućnosti, čak i kada je ona neizvesna.
Budućnost Jelene Vesković (27) sa Rudnika nije izgledala bajkovito. Naprotiv, postala je siva a snovi zarobljeni negde duboko između borbe sa tumorom i želje za normalnim životom. Karatistkinja nije sedela i čekala da je strahovi sabiju u ćošak, već opravdala titulu prvaka i uzvratila jednim mavašijem. Svaka reč sa njom je nova inspiracija. Ovo je njena priča.
– Detinjstvo mi je naravno bilo normalno i srećno. Sa 14 godina desilo se to da sam operisala tumor na mozgu, pre toga me nikad glava nije bolela. Igrala sam folklor, trenirala karate. Često sam imala „deja vu“ koji nije bio simptom za moj problem. Išla sam kod doktora opšte prakse, zatim kod neuropsihijatra, i svi su mi rekli da sam savršeno zdrava. I, stvarno, sve analize su pokazivale da je tako. Onda je proradio instinkt moje majke, koja je tražila da mi se uradi magnetna rezonanca i tada sam saznala da imam tumor na mozgu veličine pomorandže – priča Jelena za NOIZZ.
Kako kaže, simptom „deja vu“ je imala i ranije, ali niko nije obraćao pažnju.
– Svi su mislili „razmažena jedinica koja traži pažnju“. Ali niko nije znao da je to to, ko će ga znati… Takođe mi nisu verovali da me glava nikada nije bolela, ali apsolutno nikad. Da se ne lažemo, imati pomorandžu u glavi a nikad ne osetiti ništa – moralo je negde da se pokaže. Međutim, meni nije. Istog momenta su me poslali na operaciju gde sam čekala 7 dana na zahvat.
Nakon operacije prognoze su bile razne.
– Ako preživim – invalid ceo život. Ako preživim – slepa ceo život. Pošto su šanse da ostanem u životu bile jadnih 20%. Nakon operacije su nastali novi problemi, cela leva strana mi je bila oduzeta, apsolutno sve. U toj oduzetosti nisam imala nikakve osećaje, bukvalno kao da vam neko preseče pola tela. Tako je bilo godinu dana koje sam provela u kolicima. Nisam bila u mogućnosti ništa da uradim sama, kada kažem ništa onda stvarno mislim na sve. Sedmi razred sam preskočila i tada sam jedino bila vrlo dobra. Posle godinu dana sam otišla u banju i tu je krenula kako kažu „školska“ rehabilitacija. Deo po deo; rame, kuk, lakat, koleno i ostali su mi još šaka i stopalo. Tri godine sam hodala ali uz majčinu pomoć. Praktično me ona nosila – priseća se. Ipak, retko ko je znao kroz kakav pakao prolazi.
– Period u toku oporavka je težak, ali ja nisam bila previše socijalna ni pre toga. Zbog toga mnogi u srednjoj školi nisu ni znali da sam invalid. Niko me ništa nije pitao, niti sam ja nekome pominjala. Istina je da sam tada bila klinka i u početku sam razmišljala „zašto baš meni“ i tako te crne misli. Ali onda me majka vratila u život, rekla mi je „Možeš ili da se oporaviš, ili da čekaš da ti ja ceo život donosim nešto.“ To mi je bila prekretnica.
I onda je ljubav prema karateu isplivala.
– Karate sam počela da treniram otpilike 2002. godine, jer uostalom nisam ni imala neki izbor. Na Rudniku birate, ili karate ili folklor. Odabrala sam karate klub „Čačak“. To je definitivno moja prva i jedina ljubav. Oporavljam se već 12 godina, pre tri godine je došao trener sa Rudnika i pozvao me da treniram u karate klubu „Čačak“. Tražio je samo da se vratim, koliko i kad god mogu, ali da se vratim. Majka nije bila za to, naročito zbog stvari koje sam prošla. Ali ja sam bila za to.Malo po malo, nije se postavljalo pitanje koliko mogu – pravac svetsko prvenstvo. Bila sam iznenađena što trener uopšte želi da se bavi sa mnom, jer sam bila u daleko gorem stanju. Otišla sam u Rumuniju na svetsko i uzela zlato. Niko se naravno nije setio da mi izađe u susret, pa sam iz svog džepa platila platila odlazak i sve ostalo. Imam sreću da svo troje radimo, pa sam mogla da skupim i odem na prvenstvo. Ušla sam u kuću presrećna i u šali rekla mami: „Ja sam svetski prvak a ti čistiš pod!“ Do sada imam 7 medalja – pet zlatnih, jednu srebrnu i jednu bronzu. Sa svetskog je zlatna kao što sam već rekla, ostale su osvojene po Srbiji. Najsjajnije odličje uzela sam u kategoriji ikkado, koja je nastala ove godine – ističe Jelena, koja danas samo gleda napred.
– Što se tiče motivacije i guranja napred, trudim se da ne razmišljam mnogo. Mene ne drži mesto i bavim se svim i svačim. Prihvatila sam situaciju, pomirila sam se sa tim da sam invalid. Ali ne u smislu da sebe žalim, nego „bože moj, invalid sam, nisam jedina na svetu idemo dalje.“ Napredujem, radim, moglo je biti mnogo gore i uvek postoji gore. Razmišljanje o svemu me uvek odvede u drugom smeru, trudim se da radim i da imam što manje slobodnog vremena. Radim već nekoliko godina u prodavnici. Završila sam Beogradsku poslovnu školu, specijalizirala menadžment računovodstva, pomažem klincima engleski u slobodno vreme… Kao što sam rekla, ne mogu mirna.
Moj život je humor. Ja radim sa ljudima i mnogo mi je drago kad se neko smeje zbog mene, iako ja ispadam luda. Humor mi je prešao u naviku, jer kod mene je džumbus i na poslu i u kući. Klinci u komšiluku me obožavaju, ja njih još više. Možda zbog toga što sa visoka metar i šumsku jagodu. Prošle godine prišao mi je jedan trener i rekao „Fascinantna si, bićeš još bolja za jok koju godinu kad odrasteš i napuniš 18.“ Ljudi misle da sam mnogo mlađa, usporila sam sa starenjem zbog stalnog druženja sa decom.
Izvor: Noizz.rs
