Promiču daleki predeli;
sa njima putuje daleko nebo.
Sve je sad daleko.
Posmatram kuću koja je mogla biti nečiji dom;
napuštenu zemlju koja je mogla biti plodna njiva.
Sve što je moglo biti moje tuđe je.
Neko drugi živi život kojim sam ja mogla da živim.
Neko drugi uređuje kuću koja je mogla biti moja i uzdiše između njena četiri zida, dok se
jedno dete igra u velikom dvorištu .
I to dete je možda moglo biti moje.
Mislim o tome dok mi pred očima promiču daleki predeli, prazna sela i reke pune sjaja, a sa njima putuje bez cilja i moja usamljena misao, nalik detetu, kao oblak, od svega dalja.