Zorka Avramović Čordašević rođena je u Modranu kod Bijeljine. Plodno dugogodišnje stvaralašto u oblasti poezije za odrasle i za decu ukoričeno je u sledećim knjigama: “Semberske suze“ 1997., “Rasuto stado“ 1999., “Čarobni orkestar“ 2001., (pesme za decu), “Dječak i svitac“ 2008., (haiku poezija), “Semberijski vjenac“ 2008., i “Semberijski slavoluk“ 2013. Za svoja pesnička dostignuća dobila je značajne književne nagrade, između ostalog i za haiku poeziju. Svoj radni vek je provela u Nemačkoj. Ta višedecenijeska udaljenost od rodne Semberije, profilisala je njenu poeziju u jednu vrstu konstantne čežnje za rodnim ravnicama i ne samo konstantne čežnje, već i stalnog oživljavanja sećanja na zavičaj. I kao što je naslovom svog nagrađenog romana Petko Vojnić Purčar – “Dom sve dalji“ sugerisao svojevrsnu udaljenost koja se na izvestan način povećava, Zorka Čordašević nas svojom poezijom navodi na drugi zaključak – što je više vremena provela u tuđini Semberija joj je bila sve bliža.
Na toj sredokraći između geografske udaljenosti i emotivne bliskosti nastalo je semberijsko troknjižje koje čine zbirke pesama: “Semberske suze“, Semberijski vjenac“ i “Semberijski slavoluk“.
U srpskoj poeziji izuzetno retko srećemo ovakvu vrstu knjiga – zapravo troknjižja. Ovaj oblik je mnogo češći kada su u pitanju romani – ustvari romaneskne trilogije.
Šta ovaj, mogao bih reći, jedinstven dar svom rodnom kraju, čini još jedinstvenijim? To su sonetni venci – takođe prilično retki u današnje vreme. U njima poetesa pokazuje svoj prefinjeni osećaj za ritam odnosno metriku koja je neophodna da bi se napisao uspešan sonetni venac. Njene rime nisu samo originalne, već nose u sebi duh zavičaja koji najbolje oslikava karakter i običaje Srba iz Semberije. …“Za trpezom da ste gosti naši/kad slavimo i kad svadbujemo/na krštenju kada kumujemo/da vas prate mladi tamburaši“… (14. sonet iz sonetnog venca “Nebeska Srbija“). Posle svakog sonetnog venca slede i Magistrale koje predstavljaju sonet u koga su utkani prvi stihovi svih četrnaest soneta sa obaveznim akrostihom na početku.
Rodoljublje je jedna od najčešćih tema Zorkine poezije, pa i ovog troknjižja. Međutim, ovde je neophodno istaći da se ovaj termin u kontekstu njene poezije mora posmatrati mnogo šire i sveobuhvatnije. Nije to samo puka ljubav za zavičajem, puko sećanje i ređanje stihova. Pesnikinja svojim stihovina oslikava čitav jedan nacionalni korpus – narod, prirodu, zemlju, narodne običaje, toplinu Božića i Uskrsa, Krsnih slava i ne samo to… zapravo, ne samo ono što je zadržala u sećanju iz detinjstva, već i ono što prilikom svojih dolazaka viđa, usvaja i ono što joj raduje srce ili što je žalosti a što se dešava u protoku vremena. Mogli bi to nazvati svojevrsnim temporalnim pristupom koji utiče na celovitost i kompaktnost pesničke slike koja se otvara pred čitaocima.
Dakle, mogao bih kao neku vrstu zaključka reći da je ovo poetsko troknjižje inspirisano ljubavlju, čiji su temelji pisani srcem, zidovi su sačinjeni od lepog poetskog jezika fino protkanog stilskim figurama a zakrovljeno zavidnim osećajem za ritmiku i obilatim talentom.
Oliver Janković
