Pozna jesen lišće je već pootpadalo bližila se zima ljudi su užurbano unosili ogrev i spremali letinu pod šupe i nadstrešnice jer prve pahulje snega već su počele da provejavaju dok je oštar severac sekao lica umornih seljaka.
Pavle i Konstantin su zajedničkim snagama spremali svoja domaćinstva za očigledno oštru zimu koja je nadolazila. Jednoga jutra čim je ustao Konstantin je ugledao kroz prozor sneg i radovao se i nije razloga za radovanje je bilo radi posejane pšenice kojoj je sneg kao pokrivač odgovarao-ali ogrev i hrana za marvu je zabrinjavala ovoga vrednoga domaćina pitao se-hoće li biti dosta svega?
Dok je gledao kroz prozor na vrata mu je pokucao Pavle i ušao .
„Pomaže Bog brate Konstantine! „
„Bog ti pomogo Pavle! „
„Razmišljam se Konstantine da pođemo sa zapregom dole do sela da vidimo kakvo je tamo stanje“
„Što se mene Pavle tiče pođimo“
Krenuše njih dvojica oko deset sati pre podne na jednome prevoju usred šume između sela i njihovih kuća sneg je navejao poprilično, nisu uspeli da prođu nego su se tu zaglavili. Tamo amo nekako se iskopeljaše i izvukoše se sa konjima zajedno ali su im sanke zaprežne ostale u snegu koji je i dalje nemilice vejao. Krenuli su sa dva konja peške kroz šumu ka selu videli su u snegu stope i shvatili su da su okruženi vukovima . Uskoro je pala noć , sami sa dva konja podvukli su se pod jedan ogroman četinar i tu su založili malu vatricu dok su svoju ćebad koju su pokupili sa saonica bacili konjima preko leđa.
Malo po malo hvatao ih je san te se dogovoriše da na smenu dežuraju-jedan da stražari drugi da spava no spavanja nekoga nije bilo kada je zima usprkos i vatri.
Sledećega dana sakupljali su drva i birali gde da nađu suvih da bolje gori, problem su im bili konji jer nisu im imali šta dati jesti te se Konstantin odvaži da krene nazad do sanki da pokupi one dve tri bale deteline na kojima su sedeli pa da ih dovuče nekako i da dadne konjima.
Noć se opet bližila ali Pavlov drugar nikako da se vrati.
Pavle nije mogao napustiti konje da pođe sam u šumu da nađe neki suvarak nego je pomalo sušio drva i tako polu vlažna ih ložio kašljao je i gušio se u dimu koji se širio naokolo od vlažnih drva.
Nezna ni sam kako ali odjednom….
„Ehehhehej brate ja sam evo i spasilaca . Čuješ li me?“
Čuo je samo još …
„Nema diskusije nosimo ga u bolnicu“
Sledećega dana Pavle se probudio u bolnici i prvo što je video beše njegov Konstantin.
Počela su pitanja redala su se jedno za drugim..
Konstantin je mirno sve saslušao i reče Pavlu.
„Stigoh ja po onu detelinu , nego padoh u sneg i Bog dragi i Sveti Nikola pomogoše mi te baš tada naiđe granična patrola i ker onaj njihov me nanjuši te zareža no ja nisam znao reći gde si ali videli vojnici dim pa krenuli ka njemu tako su i naišli na mene a dim beše od vatre što je ti beše ložio“
„Aman crni Konstantine bre kakva vojska i kakvi graničari?“
„Brate moj zalutali mi pa smo prišli bliže granici nego selu a ni znali nismo u onoj belini pa još promrzli, ma sto muka“
„Ajme mila majko ! a gde su konji? Sanke?“
„Eno ih Pavle na karauli za sve se vojska naša postarala pa i kući je našoj komandir karaule poslao kurira da javi gde smo i potrepština im odneo“
Zagleda se Pavle u plafon kroz glavu mu proletoše njegovi vojnički dani ali on se u armiji skoro pa pekao jer vojnik beše na Dojranskom jezeru u Makedoniji-graničar isto. Okrete se ka Konstantinu te ga pogleda u oči direktno nasmeši se i viknu.
ŽIVELA NAŠA VOJSKA!!!
Ta im zima prošla ali već u proleće zaklaše dva janjeta te o Đuđevdanu ponesoše sve ispečeno i spremno vojsci našoj da se osladi i da im se zahvale što im živote spasiše i za sve se pobrinuše.
„Eeee moj brate Pavle kako je tako je mali jesmo , siromašni isto ali Bogu hvala da mi vojske imamo jer iziš sve ako vojske nema“
