SLIKE IZ ŽIVOTA VLADIKE NIKOLAJA ILI MONAH TADIJA
Tekst: Ljubomir Ranković
Adaptacija: Željko Hubač
Režija: Vladimir Lazić
Igraju: Boris Pingović, Snežana Savić, Nenad Stojmenović, Predrag Miletić i Marija Krulj
Premijera: 16. septembar 2017.
Centar za kulturu i obrazovanje Rakovica
Postavljanje predstave koja se bavi životom Vladike, višestruki je izazov s obzirom na široko polje rada i stvaralaštva Vladike Nikolaja Velimirovića. Otvaranjem jedne nove oblasti u pozorišnom stvaralaštvu u spoju duhovnosti i pozorišne umetnosti, prevazilazimo granice dosadašnjeg rada u pozorišnoj umetnosti koja se do sada odnosila samo na elemente rasvetljavanja likova iz duhovnog života kroz monologe ili dramske prikaze. Po prvi put će se na najvišem umetničkom nivou, u vidu pozorišne predstave predstaviti Vladika Nikolaj. (iz najave predstave)
Predstava je nastala u produkciji kuće koja je bila organizator i domaćin Festivala pobednika festivala, a gledana je 17. oktobra u čast pobednika ovog pozorišnog festivala.
Komentar predstave: Predstava skromne produkcije, a jake duhovne podloge – bile bi odrednice koje omeđavaju ovu scensko delo. Predstava opravdava svoj naslov jer predstavlja najznačajnije slike iz života velikog mislioca. Najjači adut ove postavke prestavlja glumačka podela. Pingović sa svojom duboko meditativnom i promišljenom glumom dočarao je lik Nikolaja Velimirovića, iako u istom liku od početka do kraja Pingović veoma ubedljivo pokazuje psihološke nijanse kroz koje prolazi lik koji tumači u različitim životnim dobima. Njegov lik je na sceni živ, nije eterična duhova ideja, već čovek koji pravi greške, kaje se, promišlja i u svemu deli sudbinu čoveka svoga naroda. Nenad Stojimenović je u ovu predstavu uneo pokret/život i dinamiku kroz različitost likova koje tumači.
Izbor jednog od glumaca, kako publika voli da kaže iz stare garde Predraga Miletića nije začudila jer upravo on na scenu donosi podjednaku prirodnost kada igra seljaka i kada se pojavi kao Milan Stojadinović. Snežanu Savić već dugo želimo da vidimo u dramskoj ulozi koja će pokazati umeće i raskoš koji ova glumica nosi sa sobom i koji ne dolaze, u pravoj meri, do izražaja u predstavama u kojima smo imali priliku da je vidimo prethodnih godina. Njena majka Katarina je topla, ubedljiva, retorički savršena i emitivno nijansirana. Na posletku Marija Krulj, iako veoma mlada, monahinju Nadu donosi nam veoma lirski, tačno i nepromenljivo od prve do poslednje scene što je šifra lika koji ostaje posvećen svom svetom pozivu bez obzira što se na svetskoj pozornici smenjuju vlade i režimi.
Scenografija Svetlane Zojkić svedena na tek nekoliko predmeta (ribarske mreže, srednjevekovni vojnički štit i koplje u pozadiniiI veliki drveni krst) ima simboličku vrednost i potpomaže dramaturškom utisku. Vladika Nikolaj Velimirović kao ribar ljudskih duša godine svog životnog pročišćenja provodi na Ohridskom jezeru i posvećeno brani reč Božiju i taj prostor ostaje kao duhovni okvir bez obzira što se mesto radnje još dva puta menja. Posebne sekvence predstave najavljivane su video projekcijama u kojima glumci izgovaraju značajne segmente teksta, koje kasnije igraju kroz dramske prizore. Ovakvo rešenje nije u funkciji predstave i možda u neku ruku narušava njenu kamernu scensku notu ne doprinoseći umetničkom efektu iako je, očigledno, namera reditelja bila da na ovaj način komadu da dodatnu dubinu ili, pak, notu savremenosti.Predstava nije zamišljena kao ambiciozni scenski spektakl niti režirana ideja, više je okrenuta gledaocu da na topao način podseća na jednu od važnih duhovnih vertikala u našoj kulturi, a to su delo, život i učenja vladike Nikolaja Velimirovića.
Prikaz i komentar priredila Ana Milunović
