***
Marini je tokom boravka, izuzev knjiga, društvo pravio i gospodin Ratko iz Celja. Čovek u svojim sedamdesetim i sa svojom kostoboljom, ali u jednakoj ravni sa odmerenošću i gospodstvenim držanjem koje ga je verno pratilo do sudnjeg dana. Često je vodio duge i interesantne dijaloge ne samo sa Marinom već i sa drugim pacijentima u holu hotela. Uvek raspoložen za priču, ali samo ukoliko je sagovornik zainteresovan za razgovor. Umeo je i satima ćutke da sedi u fotelji sa visokim uzglavljem i drvenim rukohvatima, obavezno sa knjigom u rukama. Profesor književnosti u penziji je svoj životni poziv smatrao svojim životnim saputnikom i u poznoj starosti je sa istim žarom čitao kako dela pisaca dobro poznatih svetskoj literaturi tako i mladih, još uvek bez priznanja i slave, tumačeći ih svaki put iznova, na neki sasvim drugačiji, svoj način. Marina nije bila sigurna voli li taj gospodin više srpski, slovenački ili latinski jezik, jer bi čim bi mu se ukazala prilika svoju priču bogatio latinskim poslovicama.
Marina se iz parka uputi ka apartmanu.
-O, gospođice Marina, kako ste?
Iz misli je prenu Ratko obrativši joj se iz fotelje u holu.
-Dobro sam, hvala. Vi, gospodine Ratko? Šta danas čitate?
-Maestralnog Bulgakova.
Ratko se nasmeši sebi samom, ni sam ne znajući koji put se vraća toj knjizi. Na momenat je sklopi ostavljajući kažiprst zaboden unutar nje.
-Siguran sam da ste pročitali „Majstora i Margaritu”.
-Jesam.
-Hm, da. Volim ovu knjigu. Tutum omnia legere, non omnibus credere.*
Marina se nasmeja. Neverovatno koliko joj je taj čovek bio simpatičan. Da li zato što nije imala vremena da upozna svog dedu koji se ubrzo nakon njenog rođenja „preselio na oblak, onaj beli gusti oblak, kao od testa pravljen, s kog ju je danonoćno posmatrao i čuvao?” Jer je upravo tako, dok je bila mala zamišljala svog dedu, kako joj čita bajke dok je ušuškanu u njegovom krilu ne savlada san. I onda je on prethodno odlažući knjigu i naočare na mali salonski stočić odnosi u krevet, dok ih baka prati pogledom preko naočara.
Ratko zamišljeno pogladi korice knjige kao da skida čestice prašine sa nje.
-Vidimo se kasnije. Nastavite sa čitanjem.
-Da, da… – prenu se iz misli u kojima je pod ruku sa pesnikom Ivanom Bezdomnim otputovao u ordinaciju psihijatrijske klinike u okolini Moskve i vrati se natrag u hol hotela koji je smatrao svojim drugim domom.
* Sigurno je sve čitati ali ne i svemu verovati.
Foto: Branislav Petrović
