Gde me nađe?
Gde baš mene,
zagledanog u nežne svice
pre bega
od samog sebe?
Gde me nađe
nesvesnice?
Opeći ćeš se
o žar ljuti
što iz grudi ispada mi.
Gde me nađe?
Gde baš mene,
ustreptalog od plahe čežnje
koju samo oči mudre razaznaju,
koje samo kamen srce ne poznaje,
jer beznađu stremi ludo?
Gde me nađe?
Gde baš mene,
blagi plamu?
Iako čudni stvor,
nisam ti ja za osamu,
drugovanje s anđelima,
ni hodanja po tankoj žici.
Usmerio sam se lastavici,
da me ima,
i da budem vesnik nade,
koja tiho vaskrsava
iz ljutog drena
i očaja,
iz oka plava,
vena dana
i živih rana.
Gde me nađe?
Gde baš mene
u beznađe usmeravaš,
dušo snena,
sana željna,
željna žara od koga bežiš
varki vatri,
koja te je već opekla
omamljenu,
ludo skoro neviđena
u beznađe zagledana.
Gde me nađe?
Gde baš mene,
kraj bunara zadojenog,
u roj slova zagledanog
i na pero oslonjenog,
melem hramu usmerenog,
da prhnuloj ptici
kažem
da beznađa neće biti,
jer svitaćemo
dahom lipa.
spokoj zovom
i nadom novom,
i nadletati sami sebe
osnaženi,
razigrani,
postojani,
kao stena u koju sam
kao dete željno žara
zagledao odsjaj Sunca
i stremio bistroj vodi,
da ugledam sebe vedra
u brzaku,
koji moje želje nosi
da bi ih danas oglasio,
da
u kapi rose
spoznah sebe
dok bezbrižno
ogledali smo se.
Zato stani,
čudna vatro!
Evo sviće,
daj mi ruku.
