Život ume da nam skupi misli, privuče tugu i baci nas u očaj. Da ni šoljica kafe ne može popraviti taj utisak..
Iako dani sporo idu, živimo brzo. Dok trepneš eto ti sledećeg rodjendana. Dok trepneš, nisi više dete. Odrastao, stasao, sam svoj čovek.
Vreme, nemojte da vas lažu, ne leči ništa. Samo polako postajete imuni na neke otpore. Prosto vas stvari, koje u početku ne podnosite, na samom kraju ni ne dotiču. Misli. One su ključne.
Ne vreme. Misli, dakle, nam se menjaju i sve se okreće. Ako sami stvari ne pokrenemo, nećemo ništa ni pokrenuti. Jer kad se sve sabere i oduzme, do nas je uvek.
Život nas natera da odemo iz rodnog mesta. Da živimo pod tudjim uslovima, da radimo za druge, nepoznate ljude, da zaradjujemo i živimo pod drugim standardima. Možda je elitno, skuplje, na glasu, ali se naš narod uvek vrati ovde i za to postoji čuvena: ,, Gde god sam otišao, jedva sam čekao u Srbiju da se vratim. Naš narod, naš mentalitet, ma naši izlasci su najbolji!“
Radiš više poslova. Mučiš se. Ipak stranci isplate za sav trud, dok su kod nas plate dovedene na maksimalni minimilizam. Nažalost.
Kao mlad ideš i radiš, vraćaš se, potrošiš da nešto u kući središ, pa onda opet u gastrabajtere. Više tamo nego ovde. Više stranaca nego naših ljudi. Al’ opet život natera, jer smo kao krojači svojih sudbina i sami tako izabrali.
Ona je ranije putovala na par meseci u inostranstvo. Radila je razne poslove, želeći da zaradi za sebe i brata. Da počasti društvo kad dodje, da obraduje tetke svojim uspehom i da sredi kuću koliko je u mogućnosti. Jer ona je ipak još uvek dete.
Bila je dete kada je ostala sama sa bratom. Očuvala je oboje, jer je brat mladji. Sad, trenutno, razdvojeni su već pet meseci. Ona je u Frankfurtu, a brat u Srbiji. Jedini način kako se mogu videti je internet. Čuju se preko društvenih mreža, ali ona i nema vremena jer radi dosta. Radi po smenama i vrlo je posvećena poslu. Onda kad ugrabi malo slobodnog vremena, prošeta ili odspava malo, pročita koju knjigu.. Vrlo je društvena te s toga ima dosta prijatelja. Ne najboljih, ali ih ima dosta. Ne može lovek otvoriti dušu svakome..
Jedne noći sam slatko sanjala jedan san. Sanjam da je doputovala ta drugarica koja živi i radi u inostranstvu. Predivan san. Druženje, pripremanje klope za njen doček, šala, smeh..
Ujutru, probudi me alarm. Prekine san, a ja se iznerviram. I tako ustanem i pogledam u telefon, a napolju još uvek mrak. Udjem na društvene mreže, kao svako mojih godina u tim jutarnjim časovima, kad imam šta i da vidim. Pa njoj je rodjendan! A ja zaboravila skroz..
Tek uveče, posle mojih i njenih završenih obaveza, uspele smo da se dopisujemo. Pričale malo, a onda je ona otišla da proslavi svoj rodjendan. Ja sam se samo okrenula na stranu i slatko zaspala.
To je moj prijatelj za ceo život. Neko koga znam od svoje sedme godine. A prošlo je tek petnaest godina druženja. Koliko nam tek predstoji..
