Pre više od dvadeset godina Kosta Mihailović i njegov brat Jovan kupiše dve stare kuće vagonskog tipa, sa raskošnim, zajedničkim dvorištem nedaleko od centra grada. Kuće su bile stare i oronule, dotrajale, ali to braći nije smetalo jer su i onako planirali da ih ruše i prave nove. I u jednoj i u drugoj kući stanovali su još posle rata useljeni stanari. To su dobili od opštine kao privremeni smeštaj. Prošle su tolike godine a kuće su još uvek neuseljive. Dve generacije privremeno useljenih stanara su već izašle iz tog dvorišta. Deca su se poženila i poudavala , dobili su stanove neki i kuće napravili.Njihovi roditelji, već starci, još su tu. Kosta i Rada godinama su živeli i sami kao podstanari po gradu a odmore provodili u obližnjem selu u rodnoj kući Mihailovića. Starci su svoje pravo na stanovanje zadržali a i svaka nova vlast ih u tome prećutno podržava. Jovan je od preduzeća dobio stan a pre nekoliko godina u dve sobice u svoju kuću su se uselili i Kosta i Rada pošto su stanari umrli. U ostalim prostorijama još uvek su bili podstanari.
Mihailovići strpljivo čekaju da stari umru polako im se približavajući sa godinama. I tako, teku dani zemaljski. I starci smešteni u njihovoj kući su uviđali da to nije pravedno ali su bili nemoćni da bilo šta izmene. Njihova deca i unuci nisu ni pomišljali da ih ovako stare natakare sebi na vrat i dovedu u svoje kuće ili stanove. Združeni u nevolji nisu pronalazili rešenje za svoje probleme ni Mihailovići ni podstanari. Sedeli bi tako u dvorištu kraj stare ozelenele mahovinom česme više ćuteći nego u razgovoru. Starci su se kao krivci sklanjali Mihailovićima koji su opet osećali nesvesno krivicu zbog toga što su hvatali sebe u mislima da žele da jadni stari ljudi ako ništa drugo bar umru i oslobode im sobe. Nije ni njima bilo lako na trideset pet kvadrata. Vreme je prolazilo i godine su stizale. Stari ljudi su nadgledali jedni druge a bog je posmatrao sa visina i jedini znao kraj ove priče. Godinama tako. Prođu po dve nedelje da im deca ni vrata ne otvore.Onda ulete sa unucima na brzinu oznojeni i užurbani donesu pune kese hrane, stare novine , pre deset dana naručene lekove i uz neprestanu priču, koju stari i ne prate, i izvinjavanje, odjure kako su i došli a stari , kao dva kamena, ostanu sami između četiri zida od kojih ih jedan deli sa vlasnicima, Mihailovićima sa kojima se ne posećuju i ne govore. Ni krivi ni dužni sa osećanjem da su svima na teretu. Teški pogledi vlasnika ih pritiskaju kao olovo. Kada su im pre neki dan rekli da su pokrenuli pred sudom da ih isele osetili su prosto olakšanje. Nisu bili sigurni da li će ih deca,”pored svih svojih muka i obaveza” primiti kod sebe, ili će završiti u staračkom domu. Retko su i izlazili iz kuće.
Mihailovićima je takođe teško padao ovaj odnos sa podstanarima. Gledali su ih uvele i usamljene, i sami već u godinama i usamljeni, i žalili ih. Po nekad su razmišljali da ih pozovu na slavu ali im je posle toliko godina ćutanja bilo neprijatno. A onda, pre neki dan, iza zida su začuli tiho jecanje, staračko. Kosta i Rada su se samo zgledali. Kosta je bez reči ustao i izašao na vrata. Prvi put, posle toliko godina, otvorio je vrata pored njihovih. Starci su sedeli na krevetu u polutamnoj sobici i tiho plakali. Bez reči je prišao i i jedno i drugo ih zagrlio. Ćutali su tako dugo zagrljeni u suzama. Na vrata sa slatkim, vodom i kafom uđe Rada. Ostavi otvorena vrata zbog svetla . Eto prvi put posle toliko godina oni koji žive na metar jedni od drugih popili su svoju prvu zajedničku kafu. Život je odjedanputa izgledao mnogo lepši. Ni krivi ni dužni i jedni i drugi toliko godina su se gledali popreko a sve je tako lako, tako jednostavno, obična šoljica kafe i dodir ruke. Visoko, na nebu među zvezdama, neko se nasmešio. Samo je on znao da će doći ovaj dan. Po nekada se pitam zašto toliko čekamo. Ili tako treba ili tako mora. To samo znaju oni koji su od sudbine odabrani da dodirnu dno iskušenja. Ko zna, takav je život, i to je život. Ko zna, možda tako mora da bude.
