Da li roditelji pretvaraju svoju decu u plačljive slabiće time što ih previše štite?
Pre nekoliko nedelja, moj petogodišnji sin je povredio prst na nozi po milioniti put, zatim počeo neutešno da plače. Dok je on besneo pola sata – ne preuveličavam – moje stanje je išlo od ubeđivanja njega da mu nije ništa, preko razmišljanja da li preterujem u tom ubeđivanju i, najzad, do toga da sam se pitala da li je zaista slomio prst.
Naravno, nije mu bilo ništa. Ali, ovo iskustvo me je navelo da se zapitam koji je najbolji način na koji mogu da odreagujem na neprekidan plač deteta zbog neke sitnice koja mu se dogodila. Uopšteno govoreći, ako Vaše dete ima „nizak prag tolerancije na stres“, kako kažu psiholozi – dete koje plače zbog najmanjeg problema ili traži pomoć pri najmanjoj frustraciji – šta je bolje: smiriti njegovo ridanje ili ga ostaviti da se trgne i da se izbori sa tim? Da li ćemo umanjiti njihovu snagu volje ako samo priznamo njihove (preterane) reakcije? Ili ćemo ih uplašiti za ceo život ako ih ne priznamo?
U poslednjih nekoliko meseci videla sam nekoliko internet stranica koje promovišu rešavanje ovakvih situacija putem detetovog samostalnog reagovanja. Na blogu sajta Scary Mommy, pod nazivom „Pustite ih da krvare – stil roditeljstva“, jedna majka je napisala da stvaramo „generaciju dece koja neće umeti da misli svojom glavom“ time što ih činimo konstantno srećnim i sigurnim. Druga majka je napisala da, pomažući deci u igri i u parku, učimo ih da „manipulišu drugima kako ne bi sami obavljali neke teže poslove“. Ja sam za promovisanje otpornosti, upornosti i nezavisnosti kod moje dece i slažem se da helikopter roditeljstvo (ekstremno vođenje računa o detetovim osećanjima i problemima) treba izbaciti, ali ne mogu a da ne pomislim na neku ravnotežu. Zar ne postoji neka zlatna sredina?
Kako bih dobila odgovore na moja pitanja, intervjuisala sam gomilu psihologa koji se bave proučavanjem kontrolisanja emocija kod dece. Svi su se složili da, koliko god da je loše konstantno štititi decu, tako može biti i opasno previše ih prepustiti sebi; roditeljstvo nije odabrati samo jednu od ponuđenih taktika. Ideja da je roditelj „ili pažljiv i brižan ili prepušta decu njima samima nema smisla“, objašnjava Tovah Klajn, direktor Barnard Centra za razvoj mladih i autor knjige „Kako deca napreduju“. Umesto ovog „ili-ili“, roditelji bi trebalo da pokušaju da budu pomalo od oba – treba da streme tome da njihova deca osećaju, kako Klajn to kaže, „da ste tu za njih, ali da isto tako verujete da mogu to prevazići i sami.“
Što više deca osećaju da imaju nekoga ko im čuva leđa, to su samouverenija i samostalnija.
Evo nekih ubedljivih dokaza. Nensi Ajzenberg, dečiji psiholog sa Univerziteta u Arizoni, je pomoću nekoliko istraživanja došla do zaključka da su deca roditelja, koji na njihove emocije reaguju sa saosećanjem i žele da ih uteše, bolje socijalno prilagođena, nego deca roditelja koji im govore da preuveličavaju ili ih kažnjavaju zbog toga što su uznemireni.
„Generalno, biti im podrška – što uključuje i da ih tešite, pomažete im da se izbore sa emocijama ili sa nekim problemom – usko je povezano sa tim da će deca bolje regulisati sve teškoće samostalno.“ Nakon posmatranja jedne grupe predškolaca, naučnici koji su bili uključeni u to istraživanje otišli su toliko daleko da su došli do zaključka da, kada roditelj grubo odreaguje na detetove negativne emocije, detetu je kasnije teže da se ponašaju na neki društveno prihvatljiv način. Kako Vi reagujete na njihove reakcije može imati trajne posledice. U istraživanju objavljenom 1983. godine, psiholog Alan Sruf i njegove kolege su saopštili da su deca, koja su imala čvrste veze sa roditeljima, baš zbog nežnosti i brige roditelja u ranim fazama života deteta, bila manje nametljiva i zahtevna u predškolskom nego što su bila deca čiji su se roditelji služili suprotnim načinom vaspitanja. I to ima logike: što više deca osećaju da imaju nekoga ko im čuva leđa, to su samouverenija i samostalnija.
Ali zašto zapravo to što govorite detetu da se „smiri“ ili „shvati sam“ izaziva kontraefekat? Naučnici nisu sigurni, ali imaju neke teorije. Kada grdite dete zbog preterane drame oko modrice koju je dobilo na treningu ili zbog toga što plače jer je izgubilo u igrici, može se osetiti osramoćeno, povređeno, što može otežati detetu da se smiri. Možda i neće hteti više da ide na treninge, jer to što se dete postidi neke svoje reakcije može uticati na to da će izbegavati slične situacije u budućnosti. Međutim, ovo je upravo suprotno od onoga što detetu treba: „Deca moraju da vežbaju izražavanje emocija i da uče da se bore sa njima. To dovodi do njihovog jačanja i otpornosti“, objašnjava Ešli Soderlund, razvojni psiholog iz Severne Karoline. „Zlatno pravilo je da emocije nikada nisu neprijatelj, čak i onda kada su prejake.“
Dakle, sledeći put kada Vas je sramota što Vaše dete pravi scenu usred tržnog centra, setite se: Dete mora da iskusi jake emocije, kako bi znalo sa njima da se izbori. Takvi izlivi emocija su dobri za dete, iako su za Vas bolni. Takođe, imajte na umu i sledeće: kada dete drami zbog neke sitnice, ta sitnica je možda samo okidač za njihovo „emotivno pražnjenje“. Na primer, posle dugog dana u vrtiću, moj sin je ridao kada je malo bocnuo prst. Kada imate 5 godina, veoma je naporno slušati vaspitačice, sedeti mirno i igrati se lepo. Moj sin je bio umoran i gladan, pa kada su suze krenule, nisu mogle da stanu tek tako. Umesto zvocanja „Ma dobro ti je, nije to ništa“, volela bih da sam bila svesna da je bio povređen i uznemiren, da sam ga zagrlila i rekla da je sasvim u redu ako bi hteo da se isplače.
Ali, možda se pitate: ako uvek tešim i teram sve strahove svoje dece, kako će oni očvrsnuti? Ovo nas dovodi do sledećeg koraka u ovom procesu. Kada jednom shvatite emocije svog deteta, možete da pronađete i da mu predložite načine da samo sebe smiri i da nastavi dalje. Strategije, naravno, zavise odsituacije, ali jedan koristan pristup je odvlačenje pažnje. Klajn, koji vodi vrtić, objašnjava da vaspitačice, na primer, gledaju drveće kroz prozor sa decom koja se unervoze kada ih roditelji ostavljaju u vrtiću. Obratite pažnju da ovo nije isto kao davanje telefona/tableta detetu ili paljenje tv-a – želite da im razvijete veštine preusmeravanja, a ne da dopustite da neki uređaj to radi umesto njih. Još jedna taktika jeste da pomognete detetu da reši problem. Ako je uznemireno zato što ne može da nađe omiljenu igračku, pričajte sa njim o tome gde bi sve mogao da potraži. Vremenom će naučiti sam da napravi strategiju i da savlada problem, što će ga učiniti društveno sposobnijim. U istraživanju iz 1996, Ajzenberg i njene kolege su naveli da su deca (8-12 godina), koju su majke ohrabrivale da koriste različite veštine rešavanja problema, okarakterisana kao deca sa boljim društvenim veštinama i veštinama suočavanja, nego deca čije majke nisu korsitile ovakav pristup.
Slično nešto pomaže i u situacijama u kojima Vas dete tera da mu pomognete. Ako se u parku detetu otkotrlja lopta ispod klupe i počne da vrišti kako ne može da je dohvati, ne ignorišite i ne govorite da se smiri, ali nemojte ni dohvatiti loptu umesto deteta. Pre svega, shvatite i primetite ljutnju – „Vidim da si uznemiren zato što ne možeš da dohvatiš loptu; mora daje mnogo teško!“ – a onda ili predložite kako može da je dohvati ili ga pitajte da predloži on nešto.
Tešiti uznemireno dete je u redu, ali nemojte preterivati i tešiti dete PRE nego što se uznemiri. Ako padne u parku, nemojte potrčati i uzvikivati „Da li si dobro?!“. Opšte prihvaćena ideja da dete na osnovu reakcije roditelja odlučuje kako će i samo da reaguje se naziva društvena referenca. Tako da ako ako ste Vi smireni, verovatno će i dete ostati smireno. „U takvim momentima, imate izbor: možete reći Ups! ili možete izbezumljeno prići i reći Da vidim kolena!“, objašnjava Suzan Spiker, direktorka Centra za mentalno zdravlje i razvoj deteta na Univerzitetu u Vašingtonu.
Postoji još jedan ključni aspekt u podizanju dece koja su otporna na jakeemocije: biti dobar uzor. Ovo ne podrazumeva da ste stalno mirni i uzdržani. Naprotiv, može biti korisno za decu da vide kako Vi prolazite kroz jake emocije i kako koristite svoje strategije da ih prevaziđete. Tako da slobodno se i vi nekada prepustite svojim emocijama, zatim ispričajte kako ste se uznemirili i kako ćete „da udahnete duboko da se smirite“. Deca uče kako da se izbore sa ovim ludim svetom gledajući Vas – i zato može biti dobro da povremeno vide i Vas kako zaplačete ili proživljavate jake emocije.
Priredila: Aleksandra Ivković
