Želimo da kroz Drugarijadu deci iz manje razvijenih delova Srbije omogućimo jednu vrstu ekskurzije u prelepa prirodna okruženja, da se kroz sportske i razne druge aktivnosti upoznaju, druže, unaprede različite životne veštine i vrate u svoje domove puni nove, pozitivne energije.
Završena je i naša peta Drugarijada. Dali smo sve od sebe da više od 150 mališana iz različitih krajeva Srbije ponese sa sobom najlepše uspomene sa petog kampa prijateljstva, koji naša Fondacija tradicionalno organizuje svake jeseni. Reč je o učenicima i učenicama mešovitih odeljenja nižih razreda osnovnih seoskih škola iz opština Ćuprija, Paraćin, Užice, Vranje, Sokobanja i Požega.
Šest dana druženja na Kopaoniku, novih iskustava, prirode od koje zastaje dah, sa malim ljudima koji ne prestaju da nas iznenađuju svojim pitanjima, shvatanjima i skrivenim talentima.
„Možeš ti to, ma šta je to za tebe, Marta?!“ Šta znači timski duh pokazali su nam mališani koji bodre jedni druge prilikom prelaženja poligona u avantura parku i koji navijaju za svoj šarenolik tim na sportskim igrama.
Uživali smo u sjajnoj dečjoj predstavi i posle toga imali priliku da čujemo bezbroj genijalnih pitanja i zapažanja upućenih glumcima. „A je li teško biti glumac?“ „Ja sam tebe gledala u jednoj seriji.“ „Jeste se vi STVARNO poljubili?!“ „A ko su od vas bili trolovi, a ko princeza?“
Moramo priznati da su naši drugari uživali da glume povređene na radionicama Crvenog krsta, gde su vežbali pružanje prve pomoći. Pokupili su nekoliko trikova od glumaca, u to nema sumnje.
Svaki treći mališan nam je došao sa informacijom da je bio najbolji plivač na bazenu i da sada zna da pliva bolje od roditelja. Neki od njih su poželeli da se ozbiljnije bave naukom, jer su im naučni eksperimenti bili baš super!
Biti odrastao i nije toliko zabavno. Zar ne? Biti odrastao ne podrazumeva pravljenje i razbijanje pinjati, maskenbale, puštanje zmajeva, crtanje, princeze i trolove. Samo što i mi, odrasli, sve to radimo tokom Drugarijade, zajedno sa našim malim drugarima. I naučili smo nešto jako bitno – nije bitno ŠTA, već KAKO. Sa godinama prestajemo da doživljavamo stvari, ljude i pojave onakvima kakvi jesu – magičnima. Svaki kamp prijateljstva nas podseti na ono što kao odrasli zaboravljamo. Zato volimo da kažemo da učimo jedni od drugih. Mi možda njima omogućujemo da uče kako se prave video-igrice, kako se pokreću roboti, da vide sazvežđa i planete, umetnost na delu (balet i ples)…, ali oni nas uče nešto možda daleko vrednije – umetnost življenja.
Idete hodnikom, umorni, spava vam se, a ima još toliko toga da se uradi. I, odjednom, nepoznato dete dotrči i zagrli Vas. A onda još jedno, i još jedno… „A kako se to postaje volonter?“ I više ništa nije teško, naporno.
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
