После Модерне галерија Културног центра у Горњем Милановцу скулптуре и цртежи Јована Симовића после две године преселили су се од ове недеље у Галерију Народне библиотеке у Крагујевцу.
На седамнаестој самосталној изложба металних фигура и цртежа аутор је публици свог града представио 30 скулптура и 40 цртежа.
Посебно место у поставци имала је композиција „Породице” која је после шетње од шест године по свету, први пут изложена у Крагујевцу. Породица је прво изложена у Москви 17. октобра 2011. године на Међународној путујућој изложби „Јединство Породице – Јединство Света” у организацији Уметничког фонда Јекатеринбурга у Русији као једини предствник Србије. Славна скулптура је обишла сто земље наше планете. Прво представљање у Србији имала је у Горњем Милановцу пре две године.
„Седми пут у животу излажем у Крагујевцу, а узбуђен сам као да ми је први пут“, срећан и узбуђен после изложбе обратио се бројним уметницима који су му дошли на отварање.
Јован Симовићје рођен 12. јануара 1955. године у Доњој Врбави седам километара од Милановца. Отац Миодраг радник у фарбари на галванизацији Фабрике аутомобила из села је са породицом 1960. године прешао у Крагујевац. Становали су приватно девет година у насељу Абисинија и када је од предузећа добио стан, преселио се у Лепенички булевар у солитер иза хотела Крагујевац. У основној школи добио је похвале и награде за рад у ликовној секцији. У Првој техничкој школи одмах га је запазио наставник сликар Владан Суботић који га је узео под своје окриље. Из учионице радове су ученик и ликовни педагог пресели у Наставничку канцеларију школе приредивши заједничку изложбу за Дан школе 1971. године. Творац ликовне поетике Владан Суботић је излагао своја уља на платну, а Јован своје цртеже лаврираним тушем и поликором на хамеру. Ову изложбу Јован није никада убележио у своје каталоге. Радови талентовног ученика Техничке шкле запазио је пуковник Самарџић управник Дома војске Југославије у Крагујевцу и преместио је у Галерију 1974. године поводом Празника рада. После неуспешног првог покушаја уписа на Ликовну академију у Београду, на Природно-математичком факултету је нашао заштиту од обавезног војног рока и спремао се за следећи покушај пријемног. Не успева ни други пут и разочаран утеху налази у ЈНА у Титовом Велесу. У војсци наставља да црта и у Клубу касарне излаже 1976. године цртеже из војничког живота. Добија награде од ЈНА и скраћења војног рока. Брзо се вратио кући!
Очекујући запослење, време скраћује дружењем са студентом Ликовне академије Мирољубом Сретеновићем, са којим је заједно конкурисао на Академију. Није волео висину деветог спрата породичног стана, плашио га је поглед са те висине. У подруму своје зграде налази мир. Клеше дрво и страсно моделира скулптуре у глини и гипсу. „Луковци” запажају његове радове и Јован гостује на њиховој годишњој изложби. Дружење са сликарима и вајарима му даје простицај стварању и пролаз ка ликовној публици и критици. У Малом ликовном салону 1980. године излаже гипсане фигуре.
Запошљава се као машински техничар, у Застава Ковачници ради, али и слика, црта, моделује. Нус продукти технолошких продуката металне индустрије надахњују га и почиње нов циклус „челична ера” у уметничком животу. Направио је прво „Икебану”, металну саксију коју је араанжирао гвозденим цветовима и „Икара”, од венца отковка и зупчаника.
Велико пажњу јавности 2002. године стиче његово дело „Ренесанса Ковачнице”, скулптура у простору сачињна од четири стотине елемената шкартних производа отковака, висока 3,5 метара и тешка четири тоне. „Ренесанса” постаје препознатљив заштитни знак фирме и скулптора Јована Симовића. Ходници и степениште Управне зграде Ковачнице” постају његова галерија, а радови стална поставка некада најуспешније и највеће ковачнице на Балкану.
Излаже у Београду у „Галерији браће Стаменковић” и у „Клубу међународног Прес центра” у Кнез Михаиловој 2007. године.
За скулптуру „Гнездо” на годишњој изложби ЛУК–а 2011. године добија награду за скулптуру. Успех наставља „Породица”, али успех у уметности судбина не прати! Ковачница одлази у стечај, а уметник остаје без посла, али не и инспирације. Данас се може похвалити да је „оружар” пред пензијом, а у осами у Багремару инспирише га његова супруга Буба, туш, перо и хартија који спремају нове „гвоздене визије у две, три или више димензија Јована Симовића”.
ЧВРСТ И МЕТЛАН
Скулпторски свет
„ Јован Симовић остварује самосвојан „скулпторски свет” затворен у себе и своје аутономне принципе настајања и смисла постојања. Са једне стране тај свет је везан за стварност самно танким нитима подсећања, са друге стране, за слободу креативне маште, а корени технички и формални, типологије и морфологијеових скулптура уско су зависни од једног„трећег света”, по својој природи потенцијалног скулптуралног света „чврстог и металног” и формално, по себи, асоцијативног. Готиви „облици наговори” машинског порекила које користи су углавном кугла, калота, чаура, зупчаник, кружна плочица, ваљак…
Цртежи подржавају скулпторске радове, у смислу да се баве истим мотивима као и скулптуре, али они немају тродимензионалне пандане у простору. Самосталан у свој целовитости и извођачкој намери, посебан су изазов за уметника”, рекла је приликом отварања Маја Станковић, ликовни критичар.
