Gledam u daljinu, žal za tobom ne prestaje,
Kao dim od cigarete,
Preda mnom se stvoriš,
Pa nestaješ…
Tuga me okovala,
Lancima zarobljenika,
Bezizlazno lutam,
Bez svoga saputnika.
Bez tebe, zvezdo moja padalice,
Bez tebe, moja mala skrivalice,
Bez tebe, moje oči vide mrak,
Od onda, otkad utonu u večni sanak lak.
Ovde, ni jedna na tebe ne podseća,
A ja, ja još se sećam proleća,
Proleća, moja bela rado,
Proleća, kad ti srce dadoh.
Kad te ugledah kraj avenije pete,
Kad te poljubih ispred vojničke čete,
A misli, misli lete…
Ugledam tako tvoj lik na nebu,
Pa šapućem zvezdama da mi te dovedu,
Ah, da uslišite molbe ovoga sanjara,
Kome srce, kome srce za dragom izgara.
Ah, a i vidi mene,
Što nerealno sanjam,
Pa tako uhvatim sebe,
Kako snove ganjam,
Al’ uplovim ti brzo,
U nemirnu luku realnosti,
Još jedan dan bez tebe,
Ah mučne li stvarnosti.
Moja bela rado,
Gospodjice moja bela,
Ostaćeš u mome srcu zapisana,
Kao najlepša želja…
Živećeš u meni,
Dokle god postojim,
Dok god u meni ima te,
Ja ničeg se ne bojim.
