Stanković Ratomir, slatki moj tata
Polja kukuruza sa leve i desne strane lokalnog puta.Te godine, inače, kako se ispostavilo, rodne, kukuruz je uveliko premašivao moju visinu. Noć je bila puna zvukova sitnih insekata. Zrikavci u travi kraj puta su bili najglasniji. Put do periferije grada od mesta sa koga sam pošla, čino mi se dug i nedostižan. Tri i po kilometara za noge u patikama broj 36,bile su Maraton za mene.Hodala sam brzo,pa s vremena na vreme trčala,pa opet brzo hodala.Samo da izdržim.Samo da ne naiđu.Samo da me ne stignu.
A tako je veče počelo lepo. Izašla sam sa Jadrankom na korzo. Grad je imao izuzetno dugačko šetalište. Počinjalo je nešto malo ispred crkve, a završavalo se par metara pre mosta na Moravici. Glavna ulica je bila prava,kao lenjirom iscrtana,a završavala se ispred gvozdene kapije crkve koja se sa mosta na Moravici mogla da vidi,jer se nalazila baš na sredini ulice i tu je presecala.Iza crkve,levo i desno vodile su ulice prema gimnaziji,a na drugoj strani prema osnovnoj školi. Kada za dve nedelje završa osmi razred, umesto levo, ići ću desno, u gimnaziju…ako živa stignem kući i ako ovu noć preživim od batina koje mi sigurno slede.
Subotom uveče je celo društvo išlo na igranke u Dom JNA na svirku uživo. Uza zid ogromne sale bile su poređane bioskopske stolice u jednom redu, samo na dnu sale, postavljena su dva reda. Tu su se obično smeštali pušači koji su se krili da ih slučajno neko ne vidi. U salu je povremeno ulazila vojna policija da pregleda izlaznice vojnicima koji su bili na igranci, koje smo obično nas nekoliko oficirske dece potpisivali kopirajući rukopis oficira koji je potpisivao dozvole za izlazak u grad. Među pušačima sam bila i ja. Nismo se krili od vojne policije, nego od mog oca koji je u to vreme bio načelnik Doma JNA i često subotom „obilazio“ van radnog vremena Dom.
Te večeri smo bili na igranci kada su se pridružili meni nepoznati mladići, Jadrankini poznanici. Poče priča da u obližnjem selu ima„seljačka“igranka i pade predlog da odemo da zezamo seljove. Začas se potrpasmo nas šestoro u jedna kola i dođosmo na„prelo“. Čim smo stigli, u narednih petnaestak minuta se nešto veoma čudno događalo. Jadrankini poznanici su je izdvojili i nešto objašnjavali,dok je ona odmahivala glavom. Ja sam se izmakla i pušila „sedam in pedeset“.Omladina je igrala kolo„moravac“,truptali su nogama dok se znoj slivala niz ozarena lica.Kolo se iznenada raširi i neki iz kola me gurnuše. Nađoh se iza Jadranke, ali ispred mene stadoše neki visoki koji su levo-desno igrali u mestu. Odjednom sam čula povišen Jadrankin glas:
-Ne smete to da uradite! Da li ste normalni?!– onda bi malo tiše govorio jedan od mladića, uhvatio moju drugaricu za lakat i prosto je odvukao. Više je nisam videla. Pošla sam napolje, kad me preostala tri mladića opkoliše i rekoše da se vraćamo nazad, da je moja drugarica sa onim dečkom koji vozi, već u kolima. Napolju su bila parkirana kola, ali prazna. Ušli smo i ja sam se stalno osvrtala ne bih li videla Jadranku. Odjednom sam osetila ruke na svojim malim grudima. Izmakla sam se i bukvalno upala u ruke drugog mladića. On je počeo da mi zavlači ruku u pantalone! Treći koji je sedeo napred,pustio je nenormalno glasno muziku i cerekajući se gledao šta se događa na zadnjem sedištu pijanim pogledom. Odjednom mi je sve bilo jasno. Igra mačaka i malog miša neće se završiti dobro po miša.
-Šta je, mala pegava, plava– reče levi alkoholisani – Kaže tvoja drugarica da si još nevina. Haha, uskoro nećeš biti više nevina!– zluradi smeh je ispunio mali prostor i završavao u mojoj glavi. Dva para ruku su se kao zmije podvlačile pod moju majicu, ustima i jezicima balavili su oko mog lica. Naježila sam se kada sam primetila da otkopčavaju pantalone! Vikala sam, plakala, molila… Svi moji glasovi i vrisci su se gušili u preglasnoj muzici. Zvala sam Jadranku u početku glasno, a onda njeno ime počela da izgovaram u kricima. Jadrankaaaa! Odjednom su se otvorila jedna od vrata i ja ugledah nepoznato lice i pomislih – Ovaj ne liči na onog što je otišao sa mojom drugaricom! Gospode! Nije valjda i on! Ču se tup udarac i jedan od napasnika pade kroz otvorena vrata kola, a onda ga neznanac izvuče skroz i šutnu nogom par puta. Dok se bitanga previjala od bolova po seoskom putu, pojavi se opet lice nepoznatog muškarca. Imao je možda oko četrdeset godina, kockastu košulju i nekakav prastari demode sako. Pruži ruku ka meni i reče:
-Poslednji lokal je otišo pre sat. Begaj što brže možeš, ja ću ove barabe da držim neko vreme. Ajde mala i pamet u glavu!Sreća tvoja što sam slučajno naišo. Begaj!
Ruke i noge su mi se tresle. Posrćući sam krenula u noć i dovodila odeću u red,gladila raščupšanu plavu dugačku kosu. Iza mene su se čuli udarci, psovke i sve tiša muzika. Trčala sam koliko god sam brže mogla.
Nadomak grada, čim se pređe most na Južnoj Moravi je motel. Njegova svetla su mi dala novu snagu, iako noge nisam više osećala. Trčala sam preko nadvožnjaka, pored kasarne, pored autobuske stanice i stigla do mosta na Moravici, tamo gde se završava korzo, gde se šetači iz desne kolone okreću i kreću prema crkvi. Tu sam stala da se malo odmorim. Spašena od jedne, za mene velike nevolje, pomislila sam šta me kući čeka i počela panično da razmišljam da li uopšte da uđem u kuću. Iako je davno prošla ponoć, svetlo u kuhinji i dnevnoj sobi mi je stavilo do znanja da me čekaju roditelji. Na prozoru spavaće sobe u mraku, stajala je moja starija sestra.
-Ubiće te Mica.– reče sestra- Ja ću da uletim ako bude mnogo opasno. Ti znaš kad ona počne da tuče da padne u trans.Dobiću i ja batine,ali, neka…hajde,ulazi…- to me podseti na mog već preminulog brata, kada smo svi troje zbog krivice jednog deteta dobijali batine od majke. Ušla sam .Zasenjena svetlom, otečenih očiju od suza, spazih debeo prut u majčinoj ruci. Krenu prema meni. Iza nje ustade otac sa stolice, stade ispred majke, raširi obe ruke da je spreči da ide dalje i tiho, pretiho, što me još više uplaši, reče majci:
-Ne. A ti, idi u krevet. Sutra ćeš nam objasniti zašto si ovako kasno došla kući.– zaplakah gorko, padoh na pod i zagrlih mu nogeSlatki moj tata…– njegove ruke me digoše, a ruke sestre me preuzeše.Uđosmo u našu sobu plačući. Ja…ja sam potisnula sve što mi se dogodilo i kroz šta sam prošla posleldnjih nekoliko sati i plakala potrešena neočekivanim očevim postupkom. Iako vrlo strog, prvi put se u mom i njegovom životu tako poneo.
Sa tugom, ljuta na brata i sestru što su me prerano ostavili samu…
