Kako bi bilo lepo
stopiti se sa kamenom
koji o svojoj mudrosti
ćuti vekovima.
Stopiti se sa rekom,
uliti u njeno koreno
i tako bez briga
mirno teći.
Vreme nas se ne tiče,
jer
reka je bezvremena,
jer
kamen je bezvremen.
Ti i ja dva kamena u pustinji,
srećniji nego ikad,
jer nas pustoš privlači,
a mnoštvo razdvaja.
I nije bitno vreme;
vreme su izmislili nesrećni
kako bi brojali dane
tuge i čemera.
A reka o tome ne misli,
sanjiva među obalama;
ćuti i putuje
bezvremena.
