,,Zoćo, koe radiš?,, piše mi Stole Lejka na mobilni.
– Ništa, čitam knjigu, donese mi danas drugarica.
„Trebaš mi nešto, mož li dođeš pred zadrugu?“
– Može – vidimo se.
Sedim pred zadrugu. Prevrnuo sam gajbu pivo, preko nju mesarska artija, na artiju mesni narezak, vegeta, kesiče džinčiki i kutija šibice a u ruku pivo.
Nema ga. Pola sat. Dva piva. Nema ga trećo pivo.
Sede s mene Boki Kobac. Donese 200 grama alpsku, neću kažem čiju, da gu ne reklamiram ko ovi što se slikav u jednu novu kafanu pa mu po fejsbuk džabe širiv reklamu.
Vika:
– koe si zasednuja sam?
– ma, čekam Lejku, reče da se vidimo pred zadrugu i eve nema ga tri piva. Ako okasni još jedno, ću guram biciklu nakude dom.
– ček, bre, Zoćo. Pa on te zvao dom kude njega!
– ne, bre. napisa mi pred zadrugu! Eve – pokazujem mu poruku!
– Ma bre, jebala ga zadruga. Zasednev s ženu, s tatka i s majku i s deca kad nesu u školu i zevav u televizor. Ne sme gi promakne ništa, ko da će gi Željko Mitrović prepituje….el će gi, daleko bilo, napiše pismo.
Nego, aj da sobaljimo još po jedno pivo pred zadrugu a na Lejku će napraimo sendvič
s ovuj alpsku. Da pojede dok gleda.
Mućkalica Zoran Jovanović
