U mom životu ima puno ljudi kojima se još od detinstva divim, ali ovoga puta ću izdvojiti mog pradedu Miloša. Čovek koga svi vole i cene. Uvek nasmejan i lepo raspoložen, čiča koga zaista vredi poznavati.
Deda Miloš ima 86 godina. Krupan je čovek, sede kose poput snega sa krupnim, crnim očima. Voli da priča priče iz njegovog života pogotovu iz đačkih klupa. Pričao mi je kako je imao konje i kako ih je jahao po velikim, zelenim prostranstvima. Oslanjaju ći se na dva štapa donosi stari, prašnjavi kofer pun slika iz njegove mladosti. Rukama koje podrhtavaju od starosti pokazuje mi ukrašen fijaker i svatove koje je vozio. Njegov drhtav glas me vodi u doba vašara i raznih dedinih mladalačkih nestašluka.
Svima se čini da on ima kameno srce, ali kada ga bolje upoznaš to srce omekša i postane srce puno ljubavi i dobrote. Svaki čovek ima sebi dragu osobu za koju je uvek tu i može da se utopli u njenom zagrljaju. Tako i ja imam svog dedu Miloša. Njegove priče, znanje i mudrost će mi puno pomoći u životu.
Autor: Antonije Antonijević
odeljenje: IV2
Osnovna škola „Radoje Domanović“ Kragujevac
Učiteljica: Zorica Paunović
