ZASLUŽNI GRAĐANIN
Čim sam u novinama pročitao da je država raspisala konkurs za dodelu nacionalnih penzija, odlučio sam da se javim.
– Dobar dan – kazao sam službenici na šalteru u Vladi. – Došao sam da konkurišem za nacionalnu penziju. Mislim da sam zadužio ovu državu.
– Vi ste sto prvi od jutros – rekla mi je umorno. – Kojim ste se javnim poslom bavili?
– Nijednim – rekoh ponosno.
– Niste me razumeli. Pitala sam vas čime ste se u životu bavili. Politikom, slikarstvom, muzikom, književnošću, sportom, naukom…?
– Ničim.
Blago je protrljala slepoočnice.
– Ne shvatam zašto ste onda došli. Zašto mislite da zaslužujete nacionalnu penziju ako se ničim od navedenog niste bavili?
– Upravo zato.
– Gospodine – rekla je stežući zube – molim vas objasnite mi onda kako ste vi to zadužili ovu državu.
– Vrlo rado, gospođice – rekoh gledajući je pravo u oči. – Vidite, ja na primer nikada u životu nisam napisao lošu knjigu koju niko nije hteo da kupi, pa je država morala da je otkupljuje i silom uteruje u biblioteke i školsku lektiru. Nikada nikome nisam napisao neiskrenu recenziju, niti sam koga terao da to radi meni, nisam učestvovao na izmišljenim festivalima, dobijao lažne nagrade i uzimao stvarne honorare.
Nikada nisam pisao političke manifeste koji su raspirivali mržnju, nacionalne programe koji su razbijali nacije i memorandume koji su započinjali ratove. Nisam akademsku titulu zamenio za vojnu, a disidentski staž za dedinjski stan.
Nisam pisao zakone, uredbe i reforme, nisam sprovodio nacionalizacije, racionalizacije i privatizacije, nisam kreirao inflacije, niti ručao na račun reprezentacije. Nijedno preduzeće nisam upropastio, nikoga nisam ni prevario, ni izneverio, nisu me birali u upravne odbore, nisam popunjavao privredne komore, ne znam šta su dnevnice i putni troškovi, ni skupštinski restorani, ni skupštinski ćoškovi. Nisam se krio iza imuniteta, niti s diplomtaskim pasošem putovao oko sveta, nisu me hapsili, pa oslobađali, nisu me kudili, pa mi posle ugađali.
Nisam lagao navijače da su moji lični uspesi i njihovi, niti sam izjednačavao svoj ugled sa ugledom države. Nisam u ime tih navijača, a o trošku ove države putovao svuda po inostranstvu, da bih onda u tom inostranstvu i ostao, zaboravivši i tu državu i te navijače.
Nisam dobijao društvene ateljee, da bih slike prodavao privatnim kolekcionarima, nisam pevao maršalu, niti uveseljavao diktatore, nije mi država overavala zdravstvenu dok sam ja punio štednu knjižicu, nisam ovde jeftino sticao znanje da bih ga preko skupo prodavao. Nisam svojim filmovima falsifikovao istoriju, a serijama stvarnost. Nisam osnivao fondacije, asocijacije, manifestacije, da bih potom tražio donacije, nisam formirao institucije da bih ostvarivao beneficije.
Shvatate li sada, gospodjice, kako sam ja to zadužio ovu državu?
