Siguran sam da nisam jedina osoba koja misli da je drugarstvo nešto najlepše.
Kada sam bio mali legao sam rano i ustajao rano. Tada sam imao više vremena za igru, drugare, crtane filmove, gledanje televizije. Sada, kada sam stariji, čini mi se da sam sporiji, škola mi je donela nove obaveze koje su mi skratile vreme za zabavu. Ali ovo što sam doživeo za ove četiri godine druženja nikada neću zaboraviti. Godine su se nizale jedna za drugom i svaka ostavila nešto lepo za sobom. Kada se vratim u prošlost kako sedim u školskoj klupi okružen meni dragim osobama, a uskoro nažalost bliži se rastanak, srce mi se stegne i zatvorim oči da ne bih zaplakao. Ali naše igre, nestašluke, ponekad i svađe, duboko mi ostaju urezane u sećanje.Toliko smo doživeli lepo, toliko lepih ekskurzija i rekreativnih nastava. Sve to ostaje u nama. Sećam se prvog septembra kada me je mama odvela u školu, nisam poznavao nikog, nisam čak ni dobro govorio srpski jezik. Kada sam ugledao učiteljicu bila je toliko raspoložena, vredna, dobra i tako me je lepo prihvatila da je sav moj strah nestao. Na početku sam imao jednog druga, a posle sam upoznao više njih. Ovde sam stekao mnogo drugara i drugarica, a sada kada odem u Austriju moraću sve iz početka.
Najlepše četiri godine mog druženja ostaće u ovoj školi.
Autor: Milan Blagojević
odeljenje: IV3
Osnovna škola „Radoje Domanović“ Kagujevac
Učiteljica: Biljana Nikić
