Upoznali smo se pre četiri godine kada smo krenuli u prvi razred. Čvrsto smo držali svoje roditelje za ruke i stidljivo gledali jedni u druge.
Nežni glas i topao osmeh na usnama naše učieljice, poželeo nam je dobrodošlicu. Kako je vreme odmicalo postali smo jedna složna družina. Polako, kao kad mrav gradi svoju kuću i mi smo gradili svoje znanje. Počeli smo sa azbukom, sabiranjem i oduzimanjem i sada smo stigli do teških zadataka sa povšrinom kvadra i kocke i velikih lekcija o Srbiji u prošlosti. Kako je vreme prolazilo sve smo više vremena provodili zajedno. Ne samo u školi već i van nje. Čini mi se da su ove četiri godine provedene sa učiteljicom jako brzo prošle. Naučila nas je kako da rešavamo probleme i pomažemo jedni drugima. Svako od nas je znao nešto najbolje. Neko srpski, neko matematiku, neko da crta… A sada se bliži rastanak. Biće suza u očima jer sm navikli na nju. Učiteljica će dobiti nove đake prvake, a mi stroge nastavnike, nove predmete i nove obaveze.
I kao što izreka kaže: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“, tako ćemo i mi zauvek pamtiti ove četiri godine provedene sa njom.
Autor: Marko Živković
odeljenje: IV3
Osnovna škola „Radoje Domanović“
Učiteljica: Biljana Nikić
