potražio sam urednika izdavačke kuće koja trebalo da objavi moju prvu knjigu. nije bio tu. imao je naglašenu potrebu da kaoposlovno švrljka ovde onde. oko mene se, usporenim pokretima, događala kultura. bio sam na licu mesta, na izvorištu. ja i sudbina. sinhrono. sve je mirisalo na slova i četvrt sa sirom. ljudi oko mene su ćutali, smeškali se i kolutali očima. ljudi bez tona.
onda je, u neko doba, urednik ripio na vrata. ba! vrhom tupog pogleda ćušnuo me je u stranu i bacio se kao lav na telefon. opako urlajući u tu spravu debeli je osvežavao svoju činovničku krv. sunce mu je prolazilo kroz mesnatu kockastu glavu praveći čudne šare na zidu. Kada je i to obavio bledunjavim i podnadulim očima lenjo me je pogledao. lepo sam video njegov unutarnji napor da se seti ko sam. osećao sam se veoma tupo jer me niko ovde nije zarezivao. iznutra sam bio bled spolja nevidljiv. situacija je bila dramatično intelektualna.
onda se urednik setio. objasnio mi je da imaju velikih problema pa se štampanje za sada odlaže. blagim osmehom pokušao je ipak da taj trenutak moje lične drame ublaži. anestetici nisu delovali. moj leš se već raspadao u korpi za otpatke. gledao sam kroz prozor i smerno ćutao.
hteo sam mu reći: gospodine nije ni čudo što nam je kultura frigidna posle ovoliko silovanja, ali sam samo ćutao.
dan je cvrkutao na ulici. u kancelariju uđe polulegenda lokalnog novinarstva. panagerik svih vlasti. podočnjaci i masna kosa. osmehnuo mi se. odsmehnuo sam mu. u prisustvu malih divova naše kulture i informisanja još više se smanjih. sve oko mene bilo je ogromno. stolovi, stolice, korpa za otpatke, sve prilagođeno divovima. uhvatio me je strah da neko ne sedne na mene. skliznuo sam niz nogu od stolice i kroz poluotvorena vrata izašao u hodnik. bilo je tamnjikavo. sve što sjajem blista ostalo je u kancelariji kockastog. iza mene su ostali ljudi koji su disali u prašnjave mašine i malo gorčine u saksijama.
ulicom je prolazio ustajali, čađavi, trenutak svakodnevice. stvarnost je zavijala na usijanom limenom krovu trafike. znao sam da me je opet neko prevario i hteo sam da mrzim sve oko sebe: ljude, životinje i obične predmete. pokušavao bezuspešno. prema meni je išao “limeni”. nedavno je postao urednik u listu u kome, po zakonima zdravog razuma, ne bi mogao da radi ni kao vakum guma. ljudi od lima su danas na ceni. nepoderivi su i savršeni. izvode najkomplikovanije radnje i ne zadišu se. kada im dosade od njih prave oluke. od ovoga će praviti ekseriće – mislio je zajedljivo.
ćao limeni -rekoh.
ćao – zvecnu limeni.
definitivno sam gubio koncentraciju. ovo nije bio moj dan. stajao sam nasred ulice podložan svim bolestima savremenog društva. jedino mi je radilo dugme za moral inače bih trčao go okolo razbijajući izloge kamenjem. dotle je bilo došlo.
sunce je počelo da zalazi vrtoglavom brzinom. na toplim zidovima ostajale su razmazane boje ranog popodneva. kao da se otkinulo, sunce se strmoglavilo u neko daleko more. čulo se veliko buć i dve tri kapi slane vode padoše mi na lice.
setio sam se svoje neverne devojke.
kretenu, cvilio je bednik u meni, trebalo je da šetamo gradom i da se ljubimo filmski u usta. sa nesagledivih visina gledali bi nas anđeli i umirali od ljubomore. njihova paperjasta tela padala bi oko nas po pločniku.
kockasti je ostao na dnu ovog dana. nije se plasirao. crknuće u svojoj rupi.
sreća se ponovo uselila u moju pitomu dušu.
kada sam se konačno smandrljao u kuću zazvonio je telefon. eeeej ćao, ovde tanja, zovem te iz aleksandrije šta ima novo?
ništa naročito, odlučio sam da postanem pisac.
pisac?!
aha. pisac patuljak.
