Pun mesec sija, a kroz gustiš šume se ništa ne vidi. Čuje se lom grančica ispod koraka progonjene a neulovljene senke. Ranjena je, sjajnog oka i na drhtavim nogama grabi ka vrhu planine. Ostavlja krvav trag ali ne posustaje. Osluškuje, ne prate je više, zna da mora stići do odredišta pre oluje koja preti. Želi da se sakrije u svoju pećinu, da izleči duboke rane. Visoko je i daleko, ali je odlučna jer je planina dom, daleko od onih koji učaureni piju svoje isprane dane i hrane se tuđim životima.
Žuri dok život neprestano kaplje iz nje a ptice duše joj spavaju u nedrima i želi ih pustiti na slobodu, u sigurnost jer će joj samo one doneti lekovite travke za oporavak.
— Lepe moje, spasiću vas, i sebe — šapuće s rukom na grudima.
Mora ih raspevati, a one pevaju samo na vrhu planine, a lete kad ih obujmi snaga sunca i ugreje krv u malim telima. Teško je ranjena, zna da nema mnogo vremena, korak joj je trom, ali odlučan. Miluje im perje koje često menja boju. To je čudna pojava, ali i ptice su posebne. Pronašla ih je u pećini planine na koju se penje, spasila ih od sigurne smrti, skrila u nedra i odnegovala da ima društvo za samotne dane, za vreme kada ljudski govor presuši i ostane samo muzika vremena. Razumela je njihov ćudljivi pev, svaki notu cvrkuta je volela.
Ležala je davno, dugo i neprebolno, da li u ovom ili u prošlom životu nije znala. Seća se da je jedne noći probudio jedva čujan cvrkut. Pošla je prema zvuku i dugo bosa, rasute kose, u spavaćici pešačila. Nije bila mesečarka. Pijukanje je prizvalo do pećine u kojoj je našla tek izlegle ptiće. Svetlost je obasjala kad ih je ugledala. U kamenom, prirodom izvajanom staništu, se osećala dobro i dugo je ostala, hranila se šumskim voćem i negovala malene, rasli su, razvili krila i u kljunu joj donosili lekovite travke. Ozdravila je i vratila se u svoju dolinu, da živi kao svi stanovnici. Ne baš kao svi – putovala je tajanstvenim prostranstvima koje samo duša pohodi. To je bila njena snaga i opijat za teški vazduh od nagomilane i ustajale energije kad u nizini dugo ne duva vetar.
Opet je bolna, teško ranjena, uporno hoda jer zna da je samo melemi sa visoke planine mogu oporaviti. Drhti dok pruža korake, posustaje i podiže se. Mala tela u grudima su hladna, ali joj i skupljenih krila daju snagu.
— Spasiću vas, spasiću vas, pevaćete opet, pevaćete — miluje ih. Moram stići do planine, do pećine, do svetla! — snažna želja šapće i nosi je sve bržim korakom.
Krv teče… Gleda u daljinu…
