Volite li svoje ime? Ja moje nisam voleo do dvadeset i pete godine života! Smatrao sam da ne odgovara mojim godina, da je dosadno, dugo i starije od mene, ali sam ga trpeo jer se niko u okruženju nije zvao kao ja. Nosim dedino ime, jer je i on dobio ime po svom dedi, ali i onima koji su mi ga dali kao da se nije dopalo, pa sam tokom života imao gomilu nadimaka. Mile, Mića, Mikica, Milence, Mika… bili su samo neki nadimci koje još više nisam voleo od samog imena. Naravno da su mi, u prvom redu, roditelji obraćali sa „MILIVOJE“ uvek kada bih nešto pogrešno ili loše uradio, to je dodatno pogoršavalo stvari jer sam zaključio da je pravo, kršteno ime pogodno samo za prekoravanje i kaznu. Prezime sam uvek voleo „Čolić“- kratko, zvučno i poznato, kao Zdravko, gde ćeš bolje?!
Prolazile su godine i ja sam se navikao na moje dedsko ime. Kao što sam napisao niko se u okruženju nije zvao kao ja, a to je bio mali, ali dovoljan znak egzotičnosti i origanalnosti koju sam uvek tražio u svemu što me čini, zanima i okružuje. Onda sam se setio latinske izreke „Nomen est omen“ i počeo da razmišljam u tom smeru. Ime jeste znak, najveći i najozbiljniji koji celog života nosimo svuda sa sobom. Ime je suštinski najvažnije, jer prezime određuje kog ste roda i kojoj familiji pripadate, a ime, tih nekoliko slova, ste vi sami, individua i poseban deo te grupacije koja je okupljena ispod nekog prezimena.
Sve ono što sam mislio da su mane mog imena počeo sam da percipiram kao vrline. Dugo ime sačinjeno od osam slova uz prezime od pet, bilo je sjajno za ispisivanje i vežbanje potpisa na belom papiru. Imam jedan od najlepših potpisa koje ste videli u životu. Potpisujem se ćirilicom, pisanim slovima, naravno, i na prvo mesto stavljam ime, jer ime je znak! Kada ste „Milivoje“ šanse da budete nezapamćeni prilikom upoznavanja su manje od pojave nilskog konja u Velikoj Moravi. Nikada nikome prilikom prvog susreta nisam dva puta rekao kako se zovem. Nikada! Kada kažete „Milivoje“ nekako su vam puna usta, izgovorite glasno moje ime, shvatićete da sam u pravu. Nije to tamo neki Ivan, Marko, Filip, Nemanja, ima ih vala kao žutih mrava, nego MI-LI-VO-JE, bre!
A na sve to, ta prva četiri magična slova mog imena! Kada sam shvatio tu milu osnovu mog retro, tradicionalnog i starinskog imena, više nije bilo problema. Tada je to postala zrela ljubav i voljenje do kraja života. Za potrebe bloga bila mi je potrebna rečenica, neki lajtmotiv, koji će se nalazati u podnaslovu. Kako je šoubiznis scena puna izmišljenih imena kojima njeni akteri prikrivaju ruralno poreklo, ja sam rešio da istupim sigurno i egocentrično. Dakle, meni se sve može, jer i moj estradni nadimak, moje „umetničko“ ime se već nalazi u mom imenu.
Mili može sve što hoće, jer Mili može od Milivoje! Mili je mio, u samom startu, pa su male šanse da će se bilo ko na njega naljutiti ako oplete i pljucne, jer ko da se ljuti na milog i zgodnog muškarca?
„Mili može od Milivoje“ je i naziv kolumne koju ću na portalu „Pokazivač“ pisati svake srede. Trudiću se da vam dočaram šta se sve može i dam vam inspiraciju da činite i ono što se ne može, jer na kraju u životu pobeđuje onaj ko prvi shvati u čemu je vic.
P.S. Probleme, ukoliko ih imate, rešavajte od samog početka. Od imena! Meni je pomoglo.
Facebook: Milivoje Mili Čolić
Instagram: @milicolic
Twitter: @ESTRADAnje
Autor naslovne fotografije: Saša Mihajlović
