…svedočenja onih koji su učestvovali –
„Zlatno doba vojvođanskog stripa –
23 intervjua“ Predraga Đurića;
izdavači „System Comics“
i „Rosenkrantz“ 2016.
Svedočenja učesnika istorijskih događaja važan su materijal za naučnike i teoretičare koji će se baviti konkretnim dešavanjima ili, šire, njihovom epohom. Otuda su, uprkos svoj svojoj nesavršenosti (bilo zbog neznanja, pristrasnosti ili želje da se sopstveni doprinos uveća/umanji u skladu sa trenutnom situacijom), dnevnički zapisi, pisma ili razgovori (za svakovrsne medije) sa onima koji su bili na licu mesta itekako važni za potonje generacije koje će razmeravati ono što im prethodi. Na žalost o tim se ljudima (ni)malo ne brine tako da, vrlo često, mnoga bitna saznanja nestaju zajedno sa njima. U ovoj ravni je istorija ovdašnjeg stripa vrlo bliska sa istorijama drugih segmenata društvenog života; poslovična (bahata) nezainteresovanost savremenika za sve osim za golu svakodnevicu svojim nečinjenjem doprinosi brisanju svesti o nacionalno/društveno/državnoj istoriji što otvara vrata svakojakim improvizacijama i vulgarnim mitologizovanjima. Jedna od dragocenih knjiga koja će sačuvati ne samo činjenice već i duh minulih vremena je i „Zlatno doba vojvođanskog stripa – 23 intervjua“ Predraga Đurića, vrsnog pisca i scenariste, agilnog izdavača i istoričara stripa. On se, od 2011.g, poduhvatio pionirskog posla da napravi intervjue sa učesnicima strip buma u Novom Sadu i tako sačuva dragocene informacije o vremenu kada je Novi Sad bio jedna od neprikosnovenih prestonica stripa u bivšoj SFR Jugoslaviji (pored Beograda, Zagreba i Gornjeg Milanovca); deo tih razgovora, vođenih od 2011. do 2015.g, sabran je u ovu obimnu knjigu (388 stranica). Đurić je svojim pitanjima podsticao sagovornike da se podsete i svog detinjstva i „otkrivanja“ stripa, početničkih pokušaja u ovom mediju, dostizanja pune stvaralačke snage, sloma države koji je uzrokovao i slom stripa, odnosno trenutnih strip planova, promišljanja budućnosti stripa ali i onoga što XXI vek donosi ovoj formi umetnosti odnosno svekolikoj ljudskoj civilizaciji. Zahvaljujući tim, unekoliko unificiranim pitanjima, „pokriveni“ su mnogi važni događaji a dobijen je i uporedni generacijski pregled (uz par izuzetaka svi intervjuisani su rođeni između 1946. i 1966. godine) stripovskih i životnih stavova i promišljanja.
Svi „propitivani“ otkrili su strip u ranom detinjstvu i bili fascinirani njime; do stripa se dolazilo lakše ili teže, zavisno od mesta odrastanja i imovnog stanja ali je oduševljenje „pričama u slikama“ jednodušno. Izdanja (uz retke predratne stripove i časopise, na čelu sa „Mika Mišom“) kakva su „Kekec“, „Crtani romani“, „Nikad robom“, „Lale“, „Panorama“, „Stripoteka“ bila su obavezna lektira, modeli za precrtavanje i smišljanje sopstvenih stripova. „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“, koji počinju da izlaze krajem 1960-tih i njihova ogromna popularnost najava su još burnijih strip vremena dok je „Zlatni kliker“ iz 1975.g. počeo da izvodi nove vojvođanske stripsnage na svetlo dana. Početak licencnog rada na Velikom Bleku, u prvim godinama 1980-tih, inauguriše strip u ozbiljnu, ekonomski isplativu delatnost što će potvrditi, par godina kasnije, rad na licencnom Tarzanu kao i pokretanje domaćih serijala „Lun, kralj ponoći“ i „Ninđa“. Uz ovu, visoko profesionalizovanu „strip proizvodnju“ bilo je prostora i za autorski strip u širokom rasponu od karikaturalnog do fantazijskog ali sveukupno visokih umetničkih dometa promovisanih u prevratničkom magazinu „YU strip“. No, polet je kratko trajao: građanski rat, sankcije, inflacija uništili su velike strip izdavače, afirmisani crtači su potražili angažmane u inostranstvu, novostasali alterativni-andergraund autori gradili su sopstvenu, nezavisnu scenu… Posle izgubljene decenije strip je počeo vrlo polako da se vraća na srpsku i novosadsku kulturnu scenu; no, u međuvremenu su stasale generacije koje uopšte ne znaju za strip niti ih on previše interesuje dok su strip stvaraoci iz doba „zlatnog buma“ egzistenciju morali da potraže van stripa često gubeći dalji interes za ovu formu. Svi oni voleli bi da se strip vrati na mesto na kome je bio ali je većina skeptična i sumnja da je to moguće.
Kroz ispovesti vrhunskih domaćih strip profesionalaca (Branislav Kerac, Svetozar Obradović, Branko Plavšić, Sibin Slavković, Dušan Vukojev, Petar Aladžić, Stevan Brajdić, Goran Đukić, braća Ivanović, Miodrag-Mikica i Predrag-Peka, Pavel Koza, Marinko Lebović, Nikola Maslovara-Masli, Petar Meseldžija, Radič Miša Mijatović), art-alternativaca (Zoran Janjetov, Dejan Nenadov) andergraudovaca (Franja Straka, Saša Rakezić), urednika (Slavka Bošnjaković, Slavko Draginčić, Sretan Drašković i Sibin Slavković) znatiželjni čitalac saznaće i mnoge kuriozume kakvi su: uticaj nabavke novih štamparskih mašina na strip izdavaštvo, kakva je uloga (ključna) Mitra Miloševića (alias Frederika Eštona – tvorca Luna, kralja ponoći i urednika u „Dnevniku“) na pojavu Bonelijevih stripova a kakva je uloga (izuzetno važna) pesnika Mike Antića, urednika „Nevena“ u objavljivanju mnogih domaćih stripova, kako su se zahvaljujući nesporazumu upoznali Branko Plavšić i Sibin Slavković što je uticalo na serijal o Velikom Bleku ali i mnoge potonje stripove, kako je strip album „Miris tišine“ Franje Strake postao najveći promašaj „Beočinske fabrike cementa“ i još mnoštvo životnih, malih ali bitnih događaja koji su deo istorije novosadskog stripa i deo odgovora na pitanje kako i zašto se u tim godinama („Bilo je to zaista srećno vreme“, rekao bi Branko Plavšić) tako mnogo pozitivne, kreativne energije slilo u Novi Sad i njegovu strip školu.
„Zlatno doba vojvođanskog stripa – 23 intervjua“ Predraga Đurića neizostavno je štivo za svakog pravog, vatrenog stripoljubca (u najboljim godinama) kao i za buduće hroničare i teoretičare tog neponovljivog, izuzetnog, herojskog doba vojvođanskog stripa.
Autor: Ilija Bakić
(„Dnevnik“, 2017)
